недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 29.04.2012. у 22:00 Миа Ћертић – Миодраг Ћертић

У рукама народне власти

Кућа у Бачинама где су се Шломовићи склонили током рата

Када је изложба у Загребу затворена крајем јануара 1941, он је све лепо поново спаковао у сандуке које је донео из Париза и вратио се у Београд. Започео је дуге и понекад тешке преговоре са кнезом Павлом и Миланом Кашанином о месту и начину на који је требало да се организује његова галерија. У оквиру Музеја Кнеза Павла или не, галерија или музеј, на десној или на левој обали Саве, тек све до априла 1941. он се ниједног тренутка није зауставио и размишљао о Немцима, Гестапоу, Вермахту и опасностима које су му као Јеврејину претиле.

Тек после 27. марта и 6. априла, када је и њему постало јасно шта се спрема, Ерих је са породицом отишао у село Бачину, поред Варварина, где су се Шломовићи очевидно надали да ће лакше прегрмети олују која је наилазила. Понео је и своју збирку, коју је сакрио иза дуплог зида у једној сеоској кући. Ту је она остала, неоткривена и сачувана, све до ослобођења у јесен 1944.

Ерих, његов брат и његов отац нису били исте среће. Вермахт је врло доследно спроводио своју политику одмазде сто за једног убијеног и педесет за једног рањеног Немца, па је мушки део породице Шломовић био ухапшен и убрзо затим и ликвидиран негде крајем 1941. или почетком 1942. године.

Ерихова умрлица носи датум 16. мај 1946. Али, као и сваки други документ везан за његов живот, врло вероватно је нетачна: све нестале особе у Другом светском рату у Југославији су званично проглашене мртвим једну годину и један дан по завршетку рата на нашим просторима. „Готово сви јеврејски мушкарци у Србији стрељани су до краја новембра 1941. године, углавном на стратишту на путу од Панчева ка селу Јабука у Банату, крај села Засавица у Мачви, у Јајинцима, на путу између Бежаније и Сурчина, на Бубњу крај Ниша”, пише Александар Мошић у „Политици” од 21. априла.

Један мањи, женски, део његове породице успео је да дочека крај рата. Роза Шломовић, његова мајка и сада већ наследник и чувар његове збирке, одлази у Београд код породичног пријатеља доктора Ивана Рибара, високог функционера нове, народне власти и са њим се врло брзо договори о томе шта ће бити са збирком, и са њом, женом која је остала без икога и без ичега. Збирка је завештана држави са намером да буде изложена као Збирка Ерих Шломовић, а држава ће дати Рози адекватно доживотно издржавање. Неће ли се, ваљда, макар и посмртно, испунити Ерихов сан? Убрзо затим Рибар шаље специјалну возну композицију у Варварин да покупи Розу, слике, Розину рођаку Мару и Марино двоје мале деце.

Има у нашој прошлости нечег судбоносног и трагичног у вези са возовима и Варварином: 1999. и једна НАТО ракета која је трагала за новим метама, 1944. и један брзи воз, који је у магли журио са новим регрутима на Сремски фронт. Тек, војни транспорт се у пуној брзини закуцао у вагон у коме је била Роза. Једина преживела је била Мара Херцлер, касније Албахари, мајка писца Давида.

Када је, после пуно перипетија, 1949. збирка коначно стигла у руке народне власти, начињен је попис и инвентарисано је нешто мање од 360 радова Сезана, Дегаа, Гогена, Реноара, Матиса, Бонара, Дерена међу осталима не мање вредним. По које дело са списка од 429 из 1940. је недостајало, али боже мој, беше рат, можда је нешто продато да би се преживело, нешто уништено или опљачкано код судара возова, или украдено док је још било сакривено у Бачини. Тек, нико до данас не зна засигурно. А што се Ерихове драге Колекатанее тиче, ни она није нађена.

Под изговором да кирија није била плаћена тридесет и нешто година, банка Сосијете Женерал 1979. отвара сеф који је Ерих био изнајмио у Паризу давне 1939. и предлаже да се садржај сефа прода на аукцији не би ли они тиме наплатили дуг од неколико хиљада тадашњих франака. Држава француска се сложи са банкарима. Направе и јако леп каталог, који носи наслов „Колекција Ерих Шломовић, пореклом од Амброаза Волара”. Иако су заинтересовани имали прилику да неколико недеља прегледају све што је тамо нађено, до аукције те године није дошло. Нити је до ње дошло за следећих тридесет година. Тужбе и против тужбе пред француским судовима у којима су се надметали наследници Воларови и Шломовићеви, а међу њима у почетку и правни тим СФРЈ, кулминирале су скоро тоталном победом Француске и Француза на домаћем терену. Аукције су коначно одржане јуна 2010. и примера ради, само једна Деренова слика бива продата за 24 милиона долара.

У међувремену, лавовски део Ерихове збирке невољно лежи невиђен и неопеван у мрачним складиштима Народног музеја Србије, који је затворен ради реновирања већ скоро 10 година. Многи кажу и без икакве наде да ће ускоро видети светлост дана. Ерихов тестамент још чека на достојног извршитеља. Једно је сасвим сигурно: Ерихов сан ће се још даље одложити француском тужбом за коју смо сазнали недавно.

Коментари3
10bed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

iz Njujorka
Politika, bi trebalo, shodno svom ugledu, da istrazi kako je nastala kolekcija, Ima dosta tekstova po stranim casopisima za umetnost gde se tvrdi da Slomovic nije dobio tu kolekciju na poklon, vec su mu slike date na komisiju radi dalje prodaje. Ko zna sta je ostalo od dokumentacije o vlasnistvu ovih umetnickih dela; verovatno malo zato je to predmet misterije i razni polazu pravo na vlasnistvo dela.Da li moze nesto gospodin Kusovac o ovoj kolekciji i spornom vlasnistvu?
Stanislav Živkov
"Friziranje" prošlosti i tipična komunistička otimačina! UDBA je zaplenila zbirku1948 godine od rođaka Roze Šlomović koji su prodavali pojedina dela.Umesto u Narodni Muzej odneta je u sedište UDBE u Narodnog fronta gde je usred noći došao Moša Pijade da vidi svoj portret. Otimačina je ozakonjena" metodom rekla-kazala, jer je Ivan Ribar posvedočio da je Roza Šlomović navodno želela da pokloni zbirku. U zakonu postoji usmeni testament zbog izuzetnih okolnosti, ali su ovde "izuzetne okolnosti" trajale 5 godina. Osim toga da li je logično da neposredno nakon oslobođenja neko daje specijalan voz za prenos par sanduka sa radovima? To je bila komunistička metoda pa je svojedobno Narodni Muzej morao da vrati 12 slika nestalih iz prve Mimarine donacije koje su nestale 1947 godine, a u Muzeju su ih čuvali kao previđene za rashod! Gde su završile hiljade umetnina otetih iz kuća narodnih neprijatelja? U kućama drugova i drugarica!
Milan Ab
Kakve veze ima NATO sa ovom pricom? Poredjenje je ugurano na silu i sasvim nepotrebno... Piljaracki!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља