четвртак, 28.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.05.2012. у 22:00 Миа Ћертић – Миодраг Ћертић

Српски колекционар и „Колектанеа”

Зоран Мандић: колекционар чије се име спомиње у вези са „Колектанеом”

Постоји само један део Шломовићеве заоставштине на који наследници Амброаза Волара не полажу, нити могу, никакво право а то је, већ много пута спомињана, „Колектанеа”. Али, далеко од тога да је у вези са тим постоји велики број питања и контроверзи.

Један наш пријатељ, Душан Мрђеновић, главни уредник издавачке куће „Досије”, био је у ситуацији да „Колектанеу” привремено има у поседу, додуше на само десетак дана, пре скоро пет година. Његова идеја је била да објави фототипско издање овог драгоценог документа, али се у том тренутку чекало да се направи договор са власницима. Читаву свеску-споменар скенирао је, проучио и направио забелешке. На жалост, ни ми пара да је купимо нисмо имали. Кроз разговор, дошли смо до идеје да се о свему томе направи и документарни филм. У међувремену, особа, која ју је тада нудила по граду, изгледа да је нашла купца, и чак чујемо да је то један озбиљан колекционар, који има намеру да свеску задржи у земљи. Са његовим представником су тренутно у току договори око фототипског издања које би садржало и пратеће књиге у којима би била описана необична судбина „Колектанее”, али и историјат читавог „случаја Шломовић”.

Ерих би то волео. Не знам, додуше, како би се осећао да зна да је последњи запис у „Колектанеи”, на самим корицама, запис чланова породице једног од претходних власника, господина Зорана Мандића, који кажу: „Даћемо је кад будемо морали за праву цену. До тада остаје наше власништво”. Па се онда лепо цела породица набраја, а извесна Оливера Мандић потписује.

Ако ништа друго, наследници у Србији, велики или мали, имају душу када бране своје. На пример, господин Милан Антонић, који је као јавни правобранилац града Београда годинама побеђивао у судским споровима са Шломовићевим наследницима из Израела. Када су и последњи правни лекови били исцрпљени и „наша” победа осигурана, негде 1972, господин Антонић каже: „Али, када смо се изборили на правни начин да колекција Шломовић остане ту где су Ерих и Роза желели, не треба заборавити да је др Иван Рибар имао намеру да се побрине за наследнике”. Ускоро на адресу Скупштине града Београда, у време градоначелника Милана Вукоса, стиже допис из кабинета председника Републике: „Ишло би у прилог угледу Југославије и града Београда да Шломовићеви наследници добију оптимално правично обештећење”.

Када су видели да су добили оно што су могли од наше државе, Шломовићеви наследници из Израела окренули су своју пажњу ка Паризу и уметничком благу из сефа банке Сосијете женерал. Ту су их, на домаћем терену, чекали наследници Амброаза Волара: „Тај фамозни сеф, који је Ерих изнајмио 1939, није ништа друго него још једно складиште у којем се крије благо нашег драгог рођака“. Постоје врло поуздане информације да је банка тај сеф отворила још 1946, видела чега ту све има, пописала али им је закон налагао да чекају 40 година да се онај који је сеф закупио јави и то потражује. Тек онда су могли да приступе лицитацији, продају садржај сефа и надокнаде неколико хиљада тадашњих франака, колико је износила неплаћена лежарина. (Занимљиво је да Немци током окупације Париза ниједном нису отварали сеф.) Да ли су, дакле, Воларови за тај сеф знали и да ли су се 40 година спремали за љути бој?

У ствари није требало да се посебно припремају. Они су у пуној борбеној готовости још од 1939. године, када је трагично преминуо њихов драги рођак и они постали потенцијални наследници више од 8.000 вредних уметничких дела, великих имања и новца. Волар је оставио и тестамент, али га је нажалост написао још давне 1911. и оставио пуно простора за интерпретацију. Имао је, кажу, и ванбрачног сина, али ће још пуно воде протећи Сеном до оног тренутка када ће Митеранова удовица јавно парадирати са његовом ванбрачном кћерком. Имао је брата Лусијена, који је проглашен за извршитеља тестамента и док је он био на кормилу његов најближи сарадник, дилер слика Мартин Фабијани, о којем је било речи у претходном броју, даје ону чувену изјаву да је све што је код господина Шломовића – Шломовићево, и да није део оставинског поступка господина Волара. Но, убрзо, Фабијани постаје инкриминисани колаборатор, док Лусијен умире 1952. године. Он именује, неколико дана пред смрт, Едуара Жонаса, као свог наследника, и од тада почиње темељно преиспитивање свега што је већ било подељено и дан-данас нема краја тужбама, адвокатима, скандалима, као што смо се и сами уверили прошлог петка.

Први на Жонасовом тапету био је град Париз и преиспитивање велике донације из Амброазове заоставштине музеју „Пти Пале”. Онда је следила Канада и музеј у Отави, где је Фабијани био склонио око 600 слика током рата. Слике су враћене, Канађани се извинили и добили једног Гогена и мало Руоових литографија за успомену. Значи, они спремно дочекују поновно отварање сефа 1979. и хитро проверавају каталог на коме је тада писало:„Збирка Ериха Шломовића”, па негде на дну „пореклом од Амброаза Волара”, шта год то значило. Следи тридесетогодишњи судски спор, прво елиминишу СФРЈ, па онда и велики део наследника из Израела. И на крају велики тријумф 2010, када Шломовићева париска колекција, осим неколико цртежа на којима је писало „Драгом Ериху, његов Кокто, Ле Корбизје и сл.” излази на лицитацију као „Благо Амброаза Волара” и слике достигну незамисливе цене: Дерен 24 милиона долара, Сезанов портрет Золе пет милиона евра, да не набрајамо остале. То нису нимало наивни момци, рекло би се у неком вестерну.

У Лондону смо разговарали са госпођом Ен Думас, једном од највећих светских познавалаца Волара, и поставили јој два питања: 1.) Зашто сте у својој књизи назвали Ериха Шломовића „југословенским авантуристом”? и 2.) Које су, по вашем мишљењу, главне сличности и разлике између Ерихове збирке у Паризу и збирке у Народном музеју у Београду?

Коментари1
187b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pera Jovic
Miteranova udovica nece paradirati nigde, posto je umrla. Pazite sta objavljujete.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља