петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Рођендан заборављеног хероја историје „Политике”

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 07.05.2012. у 22:00

Ветеран „Политике” Јован Поповски (1915–2012), новинар који је 1963. године имао светску ексклузиву – први је на странама нашег листа објавио извештај о катастрофалном земљотресу који је разорио Скопље, преминуо је 4. маја у главном граду Македоније. У част колеге који је више од 30 година био дописник из Скопља поново објављујемо текст из „Политике” од 29. септембра 2010. године.

----------------------------

Окруживши Јована Поповског, педесетак унезверених људи у пиџамама, окрвављених глава и са ужасом у очима, питало се зашто тај човек урла у пољски телефон, у зори смрти и плача. Скопље се будило у апокалиптичном праскозорју: зграде су нестајале, земља је пуцала, облаци прашине надвили су се над градом. Чула се нова тутњава, тло се опет затресло, а Поповски није престајао да урла. Онда се онесвестио. Само је пао у прашину.

Нека жена га је пробудила. Тргао се и наставио да виче у пољски телефон повезан жицама са бандером у срушеној улици. Била је то једина веза Скопља са светом. Дописник „Политике” из македонске престонице знао је да је то његов звездани тренутак у најстрашнијем скопском јутру, 26. јула 1963. године.

Издиктирао је текст и поново се срушио на земљу. У Београду је било све спремно за штампање првог ванредног издања „Политике” после Другог светског рата, са насловом преко целе прве стране: „Катастрофалан земљотрес у Скопљу”.

Али непун сат пре првог потреса, који се догодио у 5.17 часова, кола Хитне помоћи јурила су улицама уснулог Скопља, превозећи Поповског ка операционој сали која је била спремна за њега. Доцент др Кафтанџијев је неколико минута раније наредио свом тиму да се окупи, како би одмах оперисао дописника „Политике” који је трпео несносне болове због чира на дванаестопалачном цреву.

„Сместили су ме на операциони сто и спремали да ме секу, када је затутњало”, каже заборављени херој „Политикине” историје, сећајући се свог новинарског подвига о којем је касније извештавао „Вашингтон пост”.

Јован Поповски је пре три дана прославио 95. рођендан у свом стану у Скопљу. Тог дана објављена је његова књига „Прилози о мом стваралаштву” у којој се налазе прикази лондонског „Тајмса”, париског „Монда”, вашингтонског „Поста”, „Политике”, „Борбе” и осталих југословенских листова, уз коментаре македонских академика, историчара, књижевника и новинара. У једном су сагласни: Поповски је доајен не само македонског и југословенског, већ и европског новинарства.

„Ваљда има нека Португалка која је старија од мене али активно пише”, каже Поповски.

Концентрисан је и фокусиран на разговор као тог кобног јутра. Ипак признаје да прошле ноћи није могао да заспи, јер је очекивао телефонски позив и разговор за његову „Политику” после толико година. У пензију је отишао далеке 1981. године, настављајући да објављује књиге.

„Сваки новинар у животу има једно капитално дело, а слање тог извештаја из Скопља је заиста било сензација”, сећа се. „Када сам истрчао са клинике, нисам имао времена да мислим на болове у стомаку, све време сам смишљао како да се јавим „Политици”.

Пошта број два била је сравњена са земљом. На Пошти број један јужни зид је био срушен и висили су каблови. Очајан, Поповски је потрчао ка тргу, где је срео режисера Вељу Личеноског. Рекао је Поповском како је телефониста са пољским телефоном у рукама одјурио ка споменику поред гимназије.

Поповски је потрчао улицама дуж обале Вардара.

У редакцијским „Политикиним” легендама, које су се испредале каснијих година, најфантастичнија је била она да се Поповски попео на бандеру, спојио жице и издиктирао текст. Он нам открива шта се догодило:

„Телефониста се попео на бандеру и покушавао да Скопље споји са светом. Викао сам да позове редакцију ’Политике’, успоставио је везу преко Приштине и бацио ми је слушалицу. На другој страни је била секретарица редакције Рушка.” „Ружо, овде Поповски!”, викнуо сам.

Чуо је када је она повикала: „Људи! Поповски је жив!”

„Почео сам да плачем. Увек заплачем када се сетим тог разговора.”

Слушалицу је преузео тадашњи директор „Политике” Данило Пурић. Поповски је предложио да „Политика” спреми ванредно издање.

„Имаш ли написан текст?”, питао је Пурић.

Поповски је одговорио: „Имам”.

Слагао је. У руци је држао цедуљу коју је покупио са клинике. Само три броја са временима удара. Први у 5.17, последњи у 5.43 часа.

У Београду се чекало да дојури стенограф. Поповски је почео да диктира текст „из главе”. Скопљаци су почели да се окупљају, како би видели која се „будала дере испод бандере”, док се све около руши!

– Један ми каже: „Ниси рекао да је пало сајмиште”. Други виче: „Ниси казао да се срушио Историјски музеј”… Тада сам пао у несвест. Стенограф је викао: „Настави”, а један од Скопљанаца је преузео слушалицу: „Чекај, човек је пао у несвест”. Пробудила га је жена која му је буквално сасула чашу млека у уста.

Продужио је да диктира први извештај из порушеног Скопља. Дописници страних агенција акредитовани у Београду окупирали су зграду „Политике”, како би преузели ванредно издање и цитирали њеног дописника из града у чијим рушевинама је нестало више од 1.000 људи.

За тај подухват Јован Поповски није добио никакву награду. Није добио ни орден, иако су касније одликовани сви југословенски новинари који су трагом његове приче наставили да извештавају о земљотресу.

„Ја нисам извештавао због ордена, већ због љубави према ’Политици’ и читаоцима”, опет се смеје извештач који због оштећеног вида не може да чита „Политику”. Али његов син Климе му редовно препричава садржај и чита најзанимљивије текстове.

И још нешто. Јован Поповски је на операцију са које је побегао у 5.17 часова кобног јула 1963. године отишао са више од три деценије закашњења. Оперисао је чир 1994. године.


Коментари1
3abd8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana Podkrajac
Dirljivo!!!Jednom recju COVEK !!!Malo je danas takvih sada su moto lova i senzacije!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља