петак, 28.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Судија за људска лица

Аутор: Б. Лијескићсубота, 12.05.2012. у 22:00
Портрет Добрице Ћосића

„Петар Омчикус – портрети”, изложба једног од наших највећих живих сликара биће отворена 15. маја у 19 часова у Галерији САНУ. Око 150 уља на платну, насталих од педесетих година до данас, као својеврсна ретроспектива Петра Омчикуса, у ономе што је он најбоље радио, моћи ће да се погледа у наредна два месеца. И како престонички историчари уметности већ најављују, биће то врхунски доживљај у модерној српској историји сликарства, јер ово је први пут да се уметник представља са толико портрета, и по броју и са таквим домашајем. Омчикус је волео да слика пријатеље, они који га познају наводе да није могао да слика човека који му се није допадао. Публика ће тако моћи да види портрете значајних савременика, попут Добрице Ћосића или музичара (пијанисткиња Лидија Бизјак), спортиста, али и обичних људи, а ту су и аутопортрети... Омчикусову сликарску самосвест није заробило никакво искушењеизван ликовности и сопственог погледа на свет,остао је свој и непоновљив, истиче критика.

– Већина портрета које сам урадио од педесетих година прошлог века па до пре два месеца, 150 слика биће изложено у Галерији САНУ. Портрет сам одувек волео, а данас као да је заборављен, рекао бих да се ретко ко бави њиме. Сваки човек је занимљив, фасциниран сам људским лицем, читам га јер оно носи много тога. Дешава се да током рада откријем и неке неслућене ствари. Лице је слика душе, деси се да се некад нешто што насликате неком не допадне, људи су сујетни, препознају неке ствари за које нису знали да их поседују. Обично се свако преиспитује, а ја сам ту попут судије. Радио сам и аутопортрете. Много људи које сам сликао нису више са нама и моје слике су успомена на тај свет. Ретроспективе су, такође, преиспитивање мене самог – каже Петар Омчикус, сликар који иако већ у деветој деценији живота, ради несмањеним жаром и то на три адресе, у Београду, Паризу и Вела Луци на Корчули.

Портрет Иве Андрића

Много тога из Петрове биографије је познато, на пример то да је студирао у класи Ивана Табаковића, да је после две године напустио студије и отишао у Задар. И то са колегама Косом Бокшан, која му је касније постала супруга, потом са Батом Миахиловићем, Мићом Поповићем, Љубинком Јовановић, Вером Божичковић, Милетом Андрејевићем и Бором Грујићем основао је тзв. „Задарску групу”, којој се касније придружио и Михиз. Са Косом 1952. одлази у Париз и ту почиње њихова вишедеценијска успешна каријера. Омчикус је до данас одржао 61 самосталну и око 170 колективних изложби. Личним средствима, од продаје париског атељеа Бокшанове (1925–2009), купио је у Београду простор у који су пренета сва Косина и његова дела, а ту је и седиште фондације „Косара Бокшан и Петар Омчикус”, на адреси Михизова 11.

– Фондација ми значи много, то је кров над главом за Косино и моје дело. Те фондације су потребне, јер не очекујем да ће се Француска побринути за моје слике. То морам сам да урадим, да дам Косиним и мојим сликама кров над главом. А значило ми је што се галерија налази у Михизовој, а у близини је и улица Миће Поповића, тако да су на неки начин ту моји пријатељи.

У књизи утисака на једној од бројних Петрових изложби један посетилац је написао:

„Велики си сликар и тако већ 70 година”.

Омчикус уз осмех ову реченицу коментарише:

– Смешно је кад сретнем неке пријатеље који ме питају да ли још увек сликам. А шта друго да радим? Ништа друго и не знам. У периоду од седам деценија никад нисам помислио да сам могао нечим другим да се бавим. А каквих је криза било? Имао сам свакакве, пре свих материјалне кризе. Отићи као млад човек у свет, у Париз, то је нешто. Мој највећи успех у Паризу је тај што сам остао жив. То је већ велики подвиг. Сликање је за мене данас исто као и некад, сликам једну исту слику...

У свим разговорима са Омчикусом незаобилазна је и „Задарска група”.

– Ускоро ћемо у Косиној и мојој фондацији на Дорћолу направити изложбу „Задарске групе”, а једини који су данас живи смо Љубинка Јовановић и ја. Шта још није речено о нашој групи? Ми смо у младости увек били бунтовници и били смо заједно, а данас замерам младом свету што се мало дружи.

О томе шта тренутно ради уметник објашњава да није сликар система, већ воли да слика све.

– Враћам се на неке старе теме из Далмације, маслине, море, рибе. А ускоро идем на Корчулу. Док сте здрави онда сте и задовољни. Иначе, по природи сам експресиониста, волим и те велике сликаре као што су Гоја и Рембрант и низ француских романтичара и импресиониста, то је мој свет.

------------------------------------------------------------------------

Награда „Политике” деветогодишњем Петру

Мање је познат податак из биографије Петра Омчикуса да је као деветогодишњак учествовао на конкурсу за дечји цртеж листа „Политика” и освојио прво место, прву пут у животу на једном конкурсу. Да би потом 55 година касније 1990. добио већ као остварени сликар традиционалну награду за сликарство листа „Политика” из Фонда „Владислав Рибникар”.


Коментари0
36339
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља