субота, 23.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

У џез ме увео велики Глен Милер

Аутор: Славко Трошељсубота, 12.05.2012. у 22:00
Фото Иван Грлић

Миливоје–Мића Марковић, кларинетиста, саксофониста, композитор, аранжер, дугогодишњи уредник Радио-телевизије Београд, овогодишњи је добитник награде „Нишвил фестивала” за животно дело. Ова награда биће му уручена 16. августа на отварању „Нишвила”.

Рођен је 20. марта 1939. у Загребу. У Београду је завршио Средњу музичку школу „Јосип Славенски”.

Широј публици је познат као композитор незаборавне музике за ТВ серију „Отписани”. Добио је признања за врхунски допринос култури Србије.

Живи у Београду у браку с Радмилом Микић, која је шездесетих била позната као певачица каубојских песама.

Кад сте ушли у музику?

Било је то у Осијеку 1951. кад сам имао 12 година. Могао сам то и раније, али дувачки инструменти траже јача, формирана плућа. Неколико година касније свирао сам на игранкама, а 1957, после положене аудиције, постао сам члан Удружења џез музичара Београда.

Зашто сте се определили за џез?

Главни разлог за тај избор је била музика у америчким филмовима „Бал на води” и „Серенада у долини сунца”. У џез су ме увели најбољи музичар тог времена: велики Глен Милер, Ксавијар Кугат и Хари Џемс. Те филмове сам гледао по 10-15 пута. А џез сам слушао и на радију, у емисији коју је, од поноћи, на „Гласу Америке”, водио чувени Вилис Кановер. Под тим утицајем сам, почетком шездесетих, отишао с бендом у Западну Немачку. Свирали смо у америчким војним клубовима.

Како Вас је дочекала Немачка?

Боље него што сам мислио. Улице су биле пуне људи, а продавнице робе. То је, 15 година после рата, била већ уређена земља. Ту смо свирали три године. У бенду нас је било шесторо. Моја жена је певала. А она друга Немачка, њен источни део, који су тада држали Руси, деловао је тужно, готово без живе душе на улицама.

Како то објашњавате?

Америчким Маршаловим планом. Био је то план за европску обнову, али и начин Американаца да сузбију комунизам. Они су, после Другог светског рата, понудили новац за обнову европских земаља, а западни Немци су се, као радан и организован народ, у томе најбоље снашли. Та помоћ нуђена је и Југославији, али Тито је 1947, наводно под утицајем Стаљина, није прихватио. Били су то први кораци ка уједињењу Европе, па смо ми већ тада, у тој „подели карата”, вољом власти, били отписани.

Како сте озвучили ваше „Отписане”?

Добио сам почетком седамдесетих година сценарио за ту ТВ серију, који је написао Драган Марковић, тада главни уредник „Нина”. Била је то серија од 26 епизода, плус филм. Отишао сам неколико пута на снимање да бих осетио радну атмосферу тих прича којима је командовао редитељ Александар Ђорђевић. Ритмичка основа музике је била модерна, а „изнад” ритма сам поставио стару словенску мелодију. И тај звук је, и после 40 година, евергрин.

Коју прекретницу посебно памтите?

Мој одлазак у Грац на студије џеза које трају четири године, а ја сам их завршио за годину и по. Јер, много сам знао, али не и све. До испита са треће године сам стигао брзо, а потом сам се заглавио. Тада сам учио по 12 до 14 сати дневно. Било је то 1968.

Где „бежите” од музике?

Највише волим да одем до Аде. Шетња око језера ми веома прија. То је наша Азурна обала. Сад мање свирам, а више се бавим интернетом и истраживањем музичких збивања у свету. Кад сте једном у музици више никад из ње не можете дефинитивно да побегнете, а ја то, искрено, и не желим. Уосталом члан сам Одбора Београдског џез фестивала који, на светском нивоу, организујемо у октобру. То нам је рекао и Џон Конрад, водећи амерички новинар, специјалиста за џез музику.

Шта мислите о штампи?

Поред наших новина преко интернета пратим и словеначке, хрватске и босанске. Штампа се у свим срединама веома поправља. А „Политику”, после срамног рада почетком деведесетих, кад су објављивани „Одјеци и реаговања”, нисам куповао 10 година, а сад је читам редовно. То је добар, озбиљан лист који се врло уважава и у другим срединама.

Који принцип посебно поштујете?

По мени је врло важна толеранција и у браку и у друштву. Без ње је много тешко да се успоставе односи у којима може да се дише пуним плућима. Бити толерантан значи прихватити другога онаквог какав јесте, са свим врлинама и манама.

Који је Ваш смисао живота?

За мене је то бити здрав и живети што дуже. А то већ значи да ћу још много тога да урадим. А уз то иде и љубав у свим односима. Љубав се дељењем умножава. Моја највећа љубав је џез, али и стара добра музика, као, наравно, и класика, коју слушам за опуштање.

Шта волите у женској природи?

Под један ми је женственост! То ми је најважније. А под два су очи – огледало душе. Много тога видим у њима. И кад је то у реду, онда као и да не видим фигуру.

Колико секс открива карактер?

И женске и мушке особине се уочавају и у том односу. Женствена жена ће другачије реаговати него нека која то није. А кад је у питању образовање ту већ нема чврстих правила. Може се догодити да врло образоване особе, и мушкарци и жене, секс не занима. И обрнуто.

Чему се још надате?

Да ћу бити здрав и да ће ми старост бити лепа. Волео бих да у старости никоме не правим проблеме, да никога не оптерећујем до последњег дана. Било би најбоље да умрем здрав.

------------------------------------------------------

Џез је слобода

Шта је за Вас џез?

Џез је музичка креација. То је оно што га издваја из свих музичких догађања. Основна мелодија џеза је хармонска основа. Она све време свирања остаје иста, као подлога. Њу држе клавириста и басиста. А солиста – саксофониста, кларинетиста – креира џез. Само он има право на импровизацију. У том распореду снага солиста је потпуно слободан. И зато је џез слобода. Слобода у правом смислу те речи. Раније је живео и потпуно слободан џез. Сви су били слободни. Али, тај џез се брзо угасио.


Коментари1
aecda
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Читалац Политике
Господин Марковић није рекао најважнију ствар: колико се младих музичара, задивљених његовом свирачком вештином, такође приклонило џезу. Био је и остао једна од најблиставијих звезда југословенског израза "црне музике". Такви се ретко рађају. Хвала му за музику коју нам је подарио.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља