уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:21

БМВ-ом 535 ИЛ по Кини

Аутор: Нене В, Шенжен, Кинасреда, 16.05.2012. у 11:30
(фото Бета АП)

Како почети причу о Кини - од главе или од репа? Са истока или са запада? Одавде гледајући Србија је запад или на западу, па како коме одговара.

Пре неколико дана кренух на пут. Пословни, наравно. Приватно се овде путује ретко, скупо је а бога ми некако је све и далеко. Нема се времена. Ради се. Пословни пут као о сваки други, такси, аутобус, авион, такси, хотел, аутомобил послат од партнера са обавезном асистенткињом која говори енглески језик. Дочек у фабрици од стране власника, директора и главног инжињера.

Кратак преглед фабрике, контрола нарученог производа и одлазак на ручак.

Глава куће - власник, инжињер, асистентикиња са знањем енглеског и моја маленкост, опет у аутомобилу, овај пут у новом БМВ-у, власништво главе куће који вози и преко рамена објашњава да га је пре неколико дана купио и платио 130.000 америчких долара. Хвалим наравно аутомобил, упорно избегавајући мисао која вришти у мени.

Марка одлична, величина и модел врхунски, опреми се нема шта додати. Све има. Посматрам његово лице у ретровизору и примећујем лагани смешак самозадовољства, тријумфа, поготово после моје опаске да моја маленкост поседује ауотомобил који је 50 пута јефтинији него његов.

(фото: аутор текста)

Уживам у том његовом тријумфу гледајући призоре који промичу поред мене. Типично радничко предграђе са мусавим улицама, прљавим сокацима и шареним радњицама које продајући све и свашта сиротињи покушавају некако да преживе и омогуће бар деци нешто боље, плацајући скупе курсеве енглеског и надајући се да ће једног дана баш они бити родитељи још једног таквог који вози БМВ 535 ИЛ. Ово ИЛ је пресудно, вероватно означава нешто важно или скупо. Опрема, претпостављам, како да се глава куће вози у нечему без коже. Наравно мене и мени сличне треба импресионирати.

И даље се у себи мучим и суздржавам и стискам зубе. Ма, да му кажем па куд пукло да пукло. Ма нећу. Ово нисам ја, ово је представник иностране компаније која сарађује са главом куће. Не смем да угрозим посао. Не знам како ће реаговати. Шта ако се наљути и угрози даљу сарадњу. Остајемо без посла, остајемо без новца, остајем без плате. У сваком случају остајем без душе, рекао-не рекао. Ма ко сам ја да угрозим посао за још 15 људи који хране децу од овога.

(фото Бета АП)

Улазимо у ресторан, одмах се сетих српских газда када улазе у ресторан, уздигнуте браде, намрштеног лица са одглумљеном досадом јер Боже мој ово раде сваки дан. Тезга испред ресторана ми ухвати поглед.

Шаренило мени непознатих морских бића која трзају, мигоље се и увијају а све, несрећници, у покушају да се некако избаве из лонца. Заустављам гађење и пуштам да ме знатижеља води. Крабе, морски црви, шкољке свих облика и величина, рибе свих боја и шара, јастози. Списак се допуњава са непознатим биљкама, гљивама само њима познатим и поврћем које личи и не личи на наше. Глава куће пита шта бих да пробам, дипломатски одговорих да избор препуштам њему. Сигурним гласом издаје наређења. Тон је мало повишен тако да власник ресторана пишући у свој блок несвесно спушта главу поданички признајући да платиша сада има сву моћ. Он плаћа. Он храни.

Седамо за сто и стиже “кинески воз” - као наш лесковачки. Једно по једно, све чудније од чуднијег, јела стижу на сто. Глава куће узима моју зделу, коју су пре тога опрали у врелом чају, на моје очи, сипа обарен пиринач, бео, безукусан, лепљив да се може кусати штапићима. Замишљам себе како код кући, од моје жене спремљен пиринач покушавам штапићима да захватим и убацим у уста.

(фото Ројтерс)

Прво морски црви, објашњава девојка да морам сломити оклоп и извући сисањем меснато језгро. Пробам, иде некако. Укус као … нема укуса. Шкољке, ајде то могу и сам. Није лоше. Поврће, гљиве, риба… нема укуса. Све је некако бледо, неслано, без сласти. Све се мислим ваљда им нису и животи такви. Схватам, ово је једино што има да се једе и то је то. Нормално, велика је земља, пуно различитих кухиња али овде је ово храна. Једи и не питај, алтернатива је глад. Сад разумем и курсеве енглеског и БМВ. Његова деца могу да једу и месо и све остало. Сиротиња…. Па сад, питање је. Нико није гладан, то је сигурно и то је и највећа вредност и достигнуће.
Онда - аутомобил, хотел, авион… назад кући.

Мисао. Да мисао, она иуз аутомобила. У глави ми је од онда. Не изрекох је никад. И боље да нисам. Не би разумели да је цена тог БМВ-а плаћена крвљу твојих људи. Човек који заборави Бога мора наћи замену за њега. По правилу је то новац. Када се то деси пропадање сваке врсте није далеко. Морал, систем вредности, људскост, љубав, пажња, љубазност, култура, све тоне и препушта место њему. И тај БМВ 535 ИЛ је он. Има лице и има карактер. Бахатост, себичност, некултура, лицемерје, саможивост, то су му лица. Ружна и прљава али је зато маска вешто осликана златним бојама са белим зубима и вештачким осмехом.

Изашли су из џунке и сели у БМВ. Нажалост цена коју плаћају за то је уништена природа, енормна загађеност, смог, бука.

(фото аутор текста)

Девојка седи и фарба фигурицу коју ће ваша жена сутра купити негде на мору да јој стоји на фрижидеру. Девојка ради без маске, у облаку црвене паре. Не смем ни да замислим које боје су јој плућа. Тешки мирис фарбе се шири око фабрике преко чије ограде се налази школа са дечицом која трчкарају около и провирују кроз решетке не би ли видели високог белца округлих очију. Врућина избија из гротла погона у коме се кроз прашину порцелана назиру полуголе мушке прилике како разносе тек из пећи извађене чиније које ће нека госпођа купити и са поносом показати пријатељицама на подневној кафици. Јефтине а лепе. Човек пере ципеле од жутог блата кога је негде покупио, сагнут изнад речице пурпурно сиве боје неодређеног мириса који подсећа на мирис болнице а штипа и пече грло.

Пуче ми одједном Златибор пред очима.

Велике авеније препуне бљештавих локала познатих светских марки са насмешеним женским лицима која поручују “купи ме”! Прескупи аутомобили начичкани на огромним паркинзима из којих излазе скупо обучене жене средњих година или размажене шипарице са мојом годишњом платом на себи, у друштву помало гојазне господе средњих година која намештају каишеве испод опуштених стомака, покушавајући да подигну панталоне и упристоје се док излазе из кола. Вриштећа бука сирена и хаос саобраћаја. Огромне, ружне зградетине које се труде да импресионирају стаклом и металом не улазећи у однос са стилом и одмереношћу било које врсте. Тога овде нема.

Одједном, стојим у миру и тишини обале Дунава негде горе иза Бешке и гледам у Крчединску Аду.

Ово је место коме је Србија запад. Био сам и на западу, од Србије. Све је исто, само су се умили и намирисали пре него што сам им видео право лице.

Не могу да избацим из главе мајчину омиљену песму: “Ајд` идемо Радо, ајд` идемо душо, ајд` идемо бела Радо доле до Мораве…”

Још мало па сам код куће … Боже, хвала ти!


Коментари17
4388f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Марко Ковачевић
До ситних детаља искуство поптуно исто са мојим. Хвала аутору на труду.
Bonn Berlin
@ Toronto O. Savez nemackih inzinjera je odavno objavio da kineski inzinjeri nemaju bolje kvalifikacije od visokokvalifikovanih nemackih tehnicara. A sto se prljavih ulica tice toga ima sada i po nekada veoma cistoj nemackoj. Uzrok svi znaju ali niko ne sme javno da kaze, i ovde je usla rec " podobno " u politicki recnik. To narocito smeta stanovnicima pokrajine Baden - Württemberg gde postoji takozvana Kehrwoche, nedelja kada svaki stanovnik cisti ispred svojih vrata, u smeni sa ostalim stanarima, bez obzira da li vlasnik kuce/stana ili onih koji placaju stanarinu.
Toronto O.
@ Misko M. vi uporedjujete Kinu,drzavu koja ima preko bilion osoba,sa drzavama koje nemaju ni sto miliona.Moje licno iskustvo sa Kinezima je pozitivno.To su narod koji ima postovanje prema drugima, postuju svoje starije,na poslu su precisni i ukljucuju se brzo u drustvo.Mada su vecina koji dolaze u Kanadu skolovani, ne isticu sa svojim znanjem.Sto se tice prljavih ulica dovoljno je proci nasim Beogradom.Ali o tome cemo drugi put.
Misko M.
Kina je u proseku gruba, neobrazovana, prljava, bucna i podseca na bilo koju drugu nerazvijenu zemlju. Ima izuzetaka koje licno poznajem koji i sami zale sto obrazovanje, pristojan posao i pristojan zivot uopste, nisu dostupni ogromnoj vecini Kineza. Najgore je to sto korumpirana drzava daje novokomponovanim bogatasima da na plodnim oranicama podizu hangare za proizvodnju potrebnih i nepotrebnih STVARI koje za sitne pare prodaju Zapadu zagadjujuci usput svoju okolinu i unistavajuci svoje ljude robovskim radom. Kina tek treba da dozivi novu kulturnu evoluciju preraspodele bogatstva i zastite okoline. Zastita okoline je jos uvek evolucioni proces zapocet pre 40 godina u Zap. Evropi, dok se preraspodelom bogatstva i moci upravo pocinje da bavi nova socijalisticka vlada u Francuskoj (na zalost vase verne autorke Natase Jevtovic - bankarke iz Pariza). Dole zelenaske banke i tajkuni! I kineski i srpski i svake druge fele! E sad mi je lakse! Prijatno svima!
zivke iz Lyon-a /FR
Mali B-mol koji sam propustio da navedem kad sam pisao komentar o vasem tektu koji mi se globalno dopao, a to je vas opis kineskog restorana. Verovatno da sam subjektivan, jer sam fan azijske kuhinje; Sto se tice sta ko jede, setite se samo nasih tradicionalnih specijaliteta: krvavice,spargle , crevca i brezle na zaru, papci, skembici itd, da ne nabrajam dalje.U ocima ljudi sa drugih podneblja i kulture isto tako , to ne izgleda bas privlacno. Znaci sve je relativno i zavisi iz ugla iz kojeg gledamo. Dopala mi se paralela sa nasim turbo- novobogatasima, sreca nasa da nas nema brojcano puno, tako da su i oni relativno malobrojni!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља