недеља, 12.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 20.05.2012. у 22:00 М. Вулићевић

Андрић и Трећи рајх

Иво Андрић после предаје акредитива Хитлеру, на улазу у Канцеларство Рајха

Иво Андрић живео је у „најбурнијем периоду јужнословенских народа, европске и светске историје“, од 1939. до 1941. године боравио је као дипломата у Берлину, и испрва уживао почасти као представник државе која је с нацистичком Немачком била у добрим односима.

У изненадном преокрету, дошло је до напада Немачке на Југославију, када је Андрић постао personanongrata. Због тога је и у свом чувеном есеју „Разговор са Гојом” дочарао бескомпромисни и променљиви однос власти према хуманистичким идејама уметности, што је било нарочито уочљиво у Трећем рајху, где су књиге спаљиване, а уметници и противници режима били прогоњени и убијани.

А о Хитлеру, коме је велики писац као нови краљевски југословенски посланик у Берлину лично предао акредитив, Андрић је рекао после тога: „Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њима нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао да вам са сигурношћу кажем: откривао сам у њима неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе... Тек касније, читајући биографије и студије о њему, сазнао сам – можда је већ у то време био болестан... можда је он, неумољиви и агресивни диктатор, био пре последица своје болести него својих идеја, да је био нека врста Мустафе Маџара, чија је моћ разарања и убијања била сразмерна сили коју је он као вођа једне моћне државе оваплоћавао.“

Наведени цитат део је капиталног издања, тачније – обимног првог тома књиге Душана Глишовића „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939–1941, Прилог проучавању југословенских и српских политичких и културних односа са немачком, Аустроугарском и Аустријом”, која је штампана у оквиру библиотеке „Сведоци епохе” „Службеног гласника”.

На представљању књиге, у „Гласниковој” књижари-галерији, поред аутора, у разговору су учествовали и рецензент Гојко Тешић и Петар Арбутина, извршни директор „Службеног гласника”.

Глишовић Андрића сагледава од периода веза са „Младом Босном”, када је био ђак незадовољан приликама у Босни под Аустроугарском, до суздржаног дипломате и књижевника, и у периоду после Другог светског рата. Такође, према речима аутора, овај средишњи период у Андрићевом животу виђен је кроз односе Београда и Берлина, као и политичке игре Лондона, Москве и Берлина.

Према речима Гојка Тешића, ово вредно издање на фасцинантан начин уједињује књижевно и историјско знање Душана Глишовића, које у правом светлу показује не само Андрића, као кључну парадигму српске културе, већ и српско–хрватске релације, па и читав јужнословенски контекст.

– Глишовић показује да се Андрић у дипломатији није „оклизнуо” ни један једини пут, уз обиље важних, до сада непознатих докумената, чак и фотографија из немачких архива које се објављују први пут. Ова књига може да буде и дипломатски уџбеник, због тога што се од Андрића може учити о припремама за један озбиљан национални посао, као и о томе да је у апокалиптичним временима могуће сачувати своју душу и морални интегритет – објаснио је Тешић.

Петар Арбутина напоменуо је да је Душан Глишовић успео да оживи једну епоху, аутентичну атмосферу времена, и да се након читања овог дела може закључити да је Андрић био одважан човек. О свом истраживачком путу и настанку овога дела, Душан Глишовић је казао:

– Отежавајућа околност при проучавању улоге Андрића у склопу историјских догађаја јесте то што, нарочито у случају Сарајевског атентата, приступа Тројном пакту и пуча од 27. марта, већи број аутора није поштовао чињенице. Податке у којима има и несугласица, различитости и нетачности требало је сакупити расуте у документима, писмима, дневницима, мемоарима, штампи, научној и стручној литератури, проучити, систематизовати и објединити у кохерентну целину. Истраживачки пут, који се може мерити годинама и хиљадама километара, водио ме је до библиотека и архива Београда, Новог Сада, Беча, Граца, Клагенфурта, Берлина, Бона, Франкфурта, Гетингена, Дортмунда. Поред тога, и Андрић је доприносио да се подаци о њему и догађајима чији је учесник био различито наводе и тумаче, јер није интервенисао, пословично је ћутао о својој, нарочито дипломатској прошлости.

Аутор напомиње да је Андрићев боравак у Берлину реконструисан скоро из дана у дан, што омогућава упоредно праћење тока југословенско-немачких односа, као и свакодневних Андрићевих реаговања на политичка и друга збивања, али и кореспонденције југословенског и немачког министарства иностраних послова. Овде се први пут објављују и сви доступни извештаји Рибентропове обавештајне службе, која је шпијунирала Андрића.

– Пада у очи да је свако политичко приближавање Србије Аустроугарској, односно Немачкој, махом насилно пресецано свргавањем са власти или прогоном српских суверена и државника. У чему лежи велики политички разлог за војни сукоб између Србије и Немачке, да ли књижевна историја и историја могу да буду од помоћи у разјашњењу тога узрока, питање је на које сам, управо на примеру Андрићевих берлинских дана, покушао да дам одговор; а покушао сам, ма како то патетично звучало, да одагнам и сваки могући будући сукоб – нагласио је Душан Глишовић у предговору овом издању.

Израду ове студије помогли су немачка фондација „Александер фон Хумболт” и Филолошки факултет у Београду.

Коментари3
f1508
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radmila Tomasevna
Ovo delo sluzice na cast i autoru i genijalnom Andricu.Kao sto je vecna lepota Andricevog dela,slutim da ce i delo pisca Glisovica za citaoca biti otkrovenje.
Neu Perlach
Da je Politika objavila ovu fotografiju u zimu 1961-1962 godine redaktor bi bio zavrsio na Golom Otoku!!!
cin cili
nema detaljnijih navoda o autoru osim imena. moja procena govori da je rec o mom dragom, asistentu s filoloskog fakulteta dusanu glisovicu. bilo bi lepo da saznam da li je to zaista tako...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља