среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Избори и републикански идеали

Аутор: Јово Бакићпонедељак, 21.05.2012. у 22:00

Завршени су избори. Осим испадања СРС-а из скупштине и победе Т. Николића, нису донели друга изненађења. Оно, међутим, што треба уочити јесте релативно слабашан легитимитет две најјаче политичке странке и двојице главних председничких кандидата, а тиме и целокупне политичке олигархије. На скупштинским изборима збирни резултат обе странке није добацио до половине изашлих бирача, а у првом кругу председничких избора збирни резултат два најјача кандидата је једва премашио половину изашлих. Напослетку, у другом кругу председничких избора излазност је износила неколико процената испод педесет.

Да ли је то довољна поука политичкој олигархији да грађани очекују изражавање поштовања политичара према републици? Наиме, треба подсетити да републикански идеали захтевају стављање интереса републике као јавне ствари (res publica, лат. јавна ствар) изнад личних и страначких интереса. Taкo и умногоме мањкави Устав Републике Србије у 115. члану јасно прописује да „председник републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност”. У том смислу, председнички кандидати који нису спремни да поднесу оставку на страначку функцију зарад испуњења идеала служења републици не заслужују председничку част.

Република не значи само супротност монархији као власти једног човека, већ она означава и супротност олигархији као власти неколицине богатих људи. У републици би грађани као искључиви носиоци суверенитета требало да бирају и контролишу власт коју су изабрали. Овај циљ се лакше остварује када су сами политичари верни бранитељи републиканских идеала, односно када им је пре република но лични, страначки или интереси богаташа, породице и најближих пријатеља на срцу. Разуме се, то није често случај пошто је човек роба кварљива, а моћ и новац су они извори топлоте који најлакше топе поштење и достојанство. Другим речима, грађани морају сами да се организују и бране републику, јер бранећи њу чувају себе од самовоље водећих политичара. Штавише, одбрана републике као јавне ствари, то јест нестраначког, неличног, непородичног или некликашког општег добра, може поставити прилично високе препреке и другој грани олигархије у Србији – богаташима који се у мањој или већој мери налазе у спрези са политичком олигархијом.

Грађани имају право да постављају непријатна питања политичарима, независно од тога о којим се политичарима ради и независно од карактера питања. Ако је, на пример, диплома једног председничког кандидата под сумњом да није стечена студирањем већ на морално и законски недозвољиви начин, онда је то с етичке стране гледано безобразлук, а с правне кривично дело, што том кандидату мора онемогућити такмичење за председника републике. Овде, међутим, страначка острашћеност следбеника омогућава кандидату представљање републике упркос основаној сумњи да је учинио кривично дело.

Прича са другим председничким кандидатом, такође, открива недостатке републиканске праксе у Србији. Наиме, у средствима масовног општења, нарочито оним најутицајнијим електронским, готово да није било могуће поставити нека питања на која јавност има неотуђиво право. На пример, колико су се пута власници предузећа који су блиски страначки пријатељи председничког кандидата обогатили откад је он председник? Или, колико грађевинских предузећа поседују чланови ближе и даље породице оног министра чије је властито предузеће пословало с министарством на чијем се челу сам налази? Да ли та предузећа, такође, послују са истим министарством? Како то да тај министар није смењен због, чак и за Србију, изузетног претпостављања приватно-породичног јавноме интересу? Он је опстао на положају упркос одоцнеле, након три године њеног постојања, реконструкције владе. Зашто је та реконструкција толико задоцнела? Због чега су тада смењени извесни министри? Да ли само због лошег рада или због фаворизовања приватних на уштрб јавних интереса, о чему је брујала огорчена јавност?

Питање још важније од поменутих тиче се чињенице да она нису постављена у предизборној кампањи. Нити су их постављали опозиционари, што сведочи или о њиховој апсолутној неспособности или о осведоченој спремности да раде исто што и њихови политички противници. Нити су их постављали заступници јавности, то јест средства јавног општења, новинари и интелектуалци. Средства масовног општења била су затворена за постављање ових питања, а тобожњи посленици јавности пречесто су у служби приватних и страначких, а не јавних интереса. Напослетку, ако од сада представљање републике буде вредније од представљања странке, ови избори означиће цивилизацијски искорак.

Доцент на Филозофском факултету у Београду


Коментари11
c5af4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana Petrović
Kako, bilo ko, može da raspravlja o procentima izašlih birača na ovim izborima kada svi dobro znamo da je birački spisak "skoro pa spisak svih građana Srbije"? Takođe, zašto se implicira da su apstinenti samo pristalice DS-a? Zar ne bi bilo, bar, logično da su i glasači SNS-a apstinirali pod pritiskom medija da je pobeda Tadića sasvim izvesna, a da, oni koji nisu izašli na izbore, nisu želeli da saučestvuju u ponovnom porazu Nikolića.Ovo postizborno lamentiranje raznih intelektualaca, analitičara, istraživača više je radi njih samih i njihovih pogrešnih predizbornih prognoza, nego što je to interes javnosti.Podsećanje, sada, o republikanskom uređenju je zakasnilo. Zašto se o ulozi predsednika, Vlade, političkih stranaka nije odlučnije, glasnije i neuvijenije govorilo u vreme vladavine Tadića. Nastavite da ga mazite i pazite-nećete mu pomoći.
Мм Ск
Сада,после ,,изненађујућих,, резултата избора,свака анализа са основним приступом да је било много грешака,доводи до питања:зашто се ћутало, због кога се ћутало, ако се није поштовао устав?То се мора објаснити грађанима.
Momir
Koliko je politička oligarhija urušila celokupan vrednosni sistem ove države osećamo svakodnevno. Tekstove profesora Bakića je zaista zadovoljstvo čitati. Malo je tako odvažnih i smelih intelektualaca spremnih da moćnicima "pljunu u tanji" što neko reče. Više je onih koji su spremni da služe nečijim prljavim interesima za rad lične koristi. E jedan takav je docent Pravnog fakultata u Novom Sadu dr Slobodan Orlović. On je 2002 godine kao magistar prava sa položenim pravosudnim ispitom pristao da bude član Discplinske komisije i da bez i jednog dokaza potpiše izveštaj da je utvrđeno činjenično stanje kako je navedeno u Zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka i da su se stekli uslovi za otkaz Ugovora o radu. U zahtevu me optužili da sam pismo uputio NBJ-e , OU i NO Banke i da sam naneo štetu Banci (APSOLUTNA LAŽ). Na zahtev suda po mojoj tužbi stigne odgovor NBS-e 2004 godine da nemaju ni jedno pismo potpisano sa moje strane. Taj čovek je danas docent na Pravnom fakultetu.
Stari realista
Slazem se sa Vasom kritikom samo "kasno Janko na Kosovo stize".
Јован Анастасијевић
“Допада“ ми се (редакцијски?) поднаслов: “Република не значи само супротност монархији као власти једног човека, већ означава и супротност олигархији као власти неколицине богатих људи“. Ниједна (савремена) европска монархија ни из далека није власт једне личности/олигархије . Случајно (или не?) већина је на северу-северозападу Европе. Упитајте се: Зашто? Исто тако, ниједна савремена република (нарочито на југу-југоистоку Европе) и није ништа друго него баш олигархија - власт неколицине богатих људи. Опет се упитајте: Зашто? Теорија је теорија, али те разлике се могу објаснити тиме да су ти региони уствари скоро два различита света, са драстично различитим друштвеним, економским и културним приликама (без обзира на разлоге и узроке томе). До 30-те године сам живео у СФРЈ, а после тога више од 40 у једној северној монархији и још увек свакодневно упоређујем. Све док те разлике опстају, без обзира на монархију или (источно/јужноевропску) републику – тако ће још дуго и остати.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља