среда, 26.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Вештина читања тајни

Аутор: Љиљана Ћинкулсубота, 02.06.2012. у 22:00
Петар Омчикус „Аутопортрет”

У националној историји уметности друге половине 20. века Петар Омчикус (1926) је позициониран као маркантна и стамена стваралачка личност импозантног опуса чије поетско упориште највећим делом припада струјањима експресионизма и нове фигурације. Нова ретроспективна изложба уско тематски фокусирана на портрете још чвршће структурише целокупно Омчикусово дело које је већим делом критички тумачено и историзовано. Пракса казује да Омчикусове изложбе имају снагу културног догађаја, а ови „Портрети” афирмишу друштвену (и историјску) улогу портрета као и његове виталне уметничке рефлексије, упркос променама естетских кодова времена.

Позајмљени из музеја и приватних колекција „Портрети” - слике и скулптуре - на овој изложби представљају својеврсни резиме значајног сегмента Омчикусовог стваралаштва које је, у контексту овог целокупног дела, остало мање упадљиво. Тако, у скици за портрет Петра Омчикуса кључне речи могу бити: сликарска страст и енергија, експресија и индивидуалност, имагинација и темперамент, гестуалност и вештина мајстора, хедонизам и спонтаност, слобода и надахнуће, емоционална интелигенција и духовитост.

Мада је изложбом у САНУ обухваћено преко седам деценија Омчикусовог портретног сликарства – од Аутопортрета из 1939. до најновијих, овогодишњих слика - препознатљив уметнички карактер и изворни темперамент нивелишу ауторов став по којем никад није волео сликарство које је искључиво естетско. Студије портрета савременика - 168 слика и 10 скулптура -  пријатеља и познатних интелектуалаца, академика и књижевника настајале у ходу, махом у стилском погледу прате водеће идеје Омчикусовог сликарства одржавајући раскошни таленат и аутентични сликарски хедонизам.

Између осталог, за њега је портретисање и својеврсни дијалог са моделом преведен у визуелну форму чији су карактер и психичка енергија испред реалних црта физиономије. Аутор смело скида маске са лица својих модела настојећи да ишчитану тајну материјализује у убедљив и комуникативни ликовни знак.

Интуиција, инспирација, професионално искуство и моћ запажања значајни су савезници уметника на овом луциферском задатку читања енигматичних културних, социјалних и изворних потенцијала одабране личности. Аутентични запис о Омчикусовом раду са (и пред) моделом, обојен емоцијама, дао је Лазар Трифуновић поводом сликареве прве београдске изложбе портрета. Неоспорно, седамдесете године биле су изузетно плодне у портретном стваралаштву Омчикуса и двадесетак портрета изложених у камерном простору Графичког колектива те, 1979. године, представљају антологијска дела савремене српске уметности. Многи од ових портрета изложени су и данас, у Галерији САНУ.

Успех те прве изложбе Омчикусових портрета означио је пут ка низу његових нових и храбрих истраживања персоналности лица, стања и карактера, чије видљиве ознаке уметник прекодира у портретну особеност.

Поетске рефлексије времена обележиле су и Омчикусово портретно стваралаштво. Онје у раним портретима из педесетих година близак поетском реализму а потом је, у радовима из седамдесетих и каснијим сликама, нова фигурација са јаком експресионистичком цртом основна карактеристика његовог сликарског темперамента.

За себе је рекао да није сликар система већ воли да слика све. Из тог угла посматрано, посебну интонацију овој поставци дају радови већег формата анонимних актера и група – „Молер”, „Калуђерица”, „Утакмица” - чије енергије тела, потентне ситуације и живе акције у снажним колористичко-гестуалним решењима и уритмованим агресивним масама проблематизују различите културолошке слојеве.

Издвајају се и Омчикусови маестрални аутопортрети који представљају видљиву страну неумољивог унутрашњег дијалога који је аутор водио са собом током деценија. Свој ликовни, тематски и идејни контекстпроширио је и на скулптуру,дајући значајан допринос у овом медију и генеришући нову енергију геста и масе у простору радовима „Код брице”, „Угљар”, „Молер” или импресивном портрету Мила Милуновића.

Репрезентативни карактер изложби у Галерији САНУ обавезује. Тако се овога пута може замерити на поставци без јаснијег концепта  и строжије селекције, а амбициозној публикацији недовољна систематичност. Упркос овим манама, оне не могу готово ништа нарушити у тоталном дејству уметничке громаде Петра Омчикуса.

Кад смо већ код портрета: штета што чиновници из Скупштине Србије за свој амбициозни пројекат израде портрета досадашњих председника овог Дома нису ангажовали Омчикуса. О већ учињеном, без коментара.


Коментари0
f506b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Визуелнa уметност

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља