четвртак, 13.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:01

Плетене скулптуре Божице Рађеновић изложене у галерији КЦБ

Аутор: М. Димитријевићсреда, 20.06.2012. у 20:00
Црвене рукавице

Нисам оно што сам, већ сам оно што чиним својим рукама, рекла је једном Божица Рађеновић, уметница, које се београдска публика најпре сећа по маркантним фигурама од дрвета, бојених јарким бојама, излаганих у овдашњим галеријама током касних осамдесетих и раних деведесетих. У последње две деценије, од када живи и ради у Канади, готово да је нисмо виђали – све до недавно отворене изложбе „Нит”, у галерији Културног центра Београда и у излозима Факултета ликовних уметности.

На поставци је следеће: поред три аутопортрета у дрвету, из различитих временских периода, налазе се и новији радови реализовани у новим материјалима – плексигласу, конопцу и, пре свега, вуни. Имена асоцијативна и метафорична: „Једног пролећа”, „Пуштам корење”, „Џемпер за жути бор”, „Црвене рукавице”, „Криза идентитета”, „Дан што штрика ноћ опара”... Како каже Бојана Бурић у тексту који прати поставку, која може да се погледа до 1. јула, материјал, а и називи неких плетених скулптура, изазивају ефекат органског, топлоте, безбедности гнезда, мајчинског загрљаја, облачења као заштите... Као да је уметница током свог боравка ван Србије створила један нови свет саткан од плетених нити. За њену „канадску скулптуру” може се, баш зато, рећи да је у целини аутобиографска – скулптована емоција. Боје: плава, црвена и жута. Прва као подршка, друга као „ја боја” или „уметник лично” а трећа, најлепша, као успех.

– Све што видите у галерији, све је ручни рад. Мајка ме је научила да штрикам, као и много тога другог у животу што се научи од мајке. Моји радови на граници су између скулптуре и инсталације. Оно што радим морам да дотакнем, да опкорачим, зато не радим, на пример, видео-радове. Бавим се искључиво мегаломанским форматима. Не штрикам мале скулптуре, то не би имало смисла. Овако, иако су велике могу да их преносим и превозим јер су лагане и нису ломљиве – каже ауторка, чија се дела налазе у МСУ у Београду, Колекцији Трајковић и „Fine art colection” у Отави.

Дрво више не користи. Зашто?

– У почетним годинама мог стваралаштва влакнаста структура дрвета уклапала се са влакнима које човек има у телу. Међутим, фигурација ме више не занима, можда зато што сам у неком тренутку изгубила веру у људе. Има је још увек али само условно, у фрагментима, као траг нечега што је постојало раније, као нека љуштура – прича наша саговорница, која је дипломирала и магистрирала скулптуру на Факултету ликовних уметности у Београду, и додаје:

– Приметили сте да оно што стварам као да лебди у простору галерије. Зато што и ја, негде, лебдим. Чак и после толико година не осећам ни да сам у Канади, ни да сам у Србији. Негде сам у простору између. То ми стање неприпадања, ипак, нешто омогућава: ствари и тамо и овде видим врло оштро.

----------------------------------------------

Запрепашћење због затворених музеја

Затворени музеји запрепастили су Божицу Рађеновић када је дошла у Београд, а о томе она каже:

– Невероватно је што сам два најважнија музеја – Музеј савремене уметности и Народни музеј – затекла затвореним. Још је горе што то траје, како су ми рекли, годинама. Сматрам да је то страшно. Не знам како генерације које последњих година завршавају ликовну академију уопште уче. За мене је, док сам студирала, било значајно да могу да видим дела уживо, да их доживим. Без тог контакта са скулптуром и сликом нема правог доживљаја уметности.


Коментари1
f7dc8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган Радаковић
Па нормално да је морала да оде јер овде не постоје адекватна места за уметнике који припадају другим (културама и просторима). Сам сам из Отаве и више сам наклоњен позориштној уметности (у којој нисам добар такође) али сматрам да су Наука, Технологија и Уметост, три нераздвојиве ствари у којима нико неможе бит најбољи. Чак шта више тај појам "најбољи" је бесмислен - сви смо ми најбољи и најгори у исто време (ако то уопсште и постоји). У задњих тридесетак година видим рапидни пад људског морала. Жалосо је да не схватамо да у ствари зависимо једни од других а још више од природе.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Вести култура и забава

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља