субота, 25.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:32

Живот је пун фантастике

петак, 22.06.2012. у 22:00

Томислав Маринковић (1949) добитник је престижне поетске награде „Васко Попа” за књигу „Обичан живот”, у издању Културног центра Новог Сада. Покровитељ овог признања, које ће лауреату бити уручено 29. јуна, на дан Попиног рођења у Вршцу, јесте Компанија „Хемофарм”. Маринковић је аутор седам песничких књига. Песме су му превођене на руски, јапански, и шпански језик, а добитник је и награде „Бранко Миљковић”. Књига „Обичан живот” добила је и признање „Мирослав Антић”.

Ваша поезија прославља једноставност и непомућену радост малих ствари. Рекло би се да наше растрзано и шизофрено друштво не заслужује овакве пастелне зеновске слике смирености. Ако је поезија превасходно „друштвено утемељена”, коме се заправо обраћате?

Без обзира на стање нашег друштва, како сте га ви прилично тачно описали, песма се увек, и без песникове намере, обраћа неком, некој особи о којој не знамо ништа, само можемо да претпоставимо да постоји. Доказ за то се појави неочекивано на некој књижевној вечери, на Сајму књига, у случајном сусрету на улици. Више пута сам од непознате особе чуо занимљиву опаску о некој својој песми или књизи, нешто што ме је уверило да човек, изражавајући своју осећајност, може да изрази и осећање неког другог. И не слутећи, може да узбурка нечију душу, да погоди нечије срце. Мени би само то било довољно. Књигу „Обичан живот” писао сам као неку врсту личног, интимног дневника. Књига не следи преовлађујући глас времена, не поводи се за општим тоном, свет малих ствари супротставља се свету пренаглашених, крупних речи које суштински не изражавају ништа. Све те крупне речи око нас, у којима нема чак ни сенке истине, претвориће се једном, како Христић каже, у „шум празних махуна на подневном ветру”.

Да ли је овакав сведени поетски израз који мири речи и стварност одраз ваше природе или реакција на то наше бучно време?

Већ сама чињеница да песник не одустаје од песничког текста ни када га уверавају да је сврха поезије доведена у питање, може се тумачити као реакција на бучну и бруталну стварност. Пред бесмислом би још бесмисленије било само слегнути раменима. Покушавам да говорим о ономе што добро познајем, а песма је увек израз мог унутрашњег живота. Књига коју сам написао била је највише потребна мени. Кад је човек довољно дуго и темељно суочен са питањем о смислу властитог живота, а уз то је и песник, мора бар да покуша да то питање разреши кроз књигу песама.

Имате ли понекад потребу да искорачите из овог складног света тишине и будете „непослушни грађанин”, барем у сопственом универзуму, слично Новици Тадићу, коме сте посветили једну песму у награђеној збирци?

Свет који помињете је свет који сам обликовао и годинама стварао својим песничким говором. Не бих да га напустим, да пристанем на свет какав нам се нуди. Чак и у тренутку сивила и мрака, као што је овај, поезија не треба да одустане од тежње да буде светлост, да оживљава човеков дух. Што је мрак гушћи та светлост треба да буде јача. Зар Ахматова није лирске стихове исписивала у тренуцима најстрашније репресије и строгих идеолошких диктата у својој домовини? И ко зна колико је душа, а можда и живота, из очаја и безнађа историје, успела да спасе њена поезија. Само је дух у стању да превазилази изазове који свакодневно угрожавају наше животе. Волео сам, и имао срећу што сам познавао, можда једног од наших највећих песника уопште, Новицу Тадића. Његов крик пред демонским лицем света није био крик изречен у име неког другог, већ само у своје име, у свом сопственом универзуму, како ви кажете. И његов вапај је призивао човекову првобитну потребу за присношћу са светом, покушавао да разгрне и да одагна мрак. Могу са сигурношћу да посведочим да је и њега радовала светлост, кад би је открио у стиховима неког драгог песника.

Обичан живот и обични дани које описујете и у којима је архетипско осведочено у искуству, с аспекта наше ишчашене реалности, у ствари, могу да изгледају необично?

Ми данас живимо реалност која се по много чему не разликује од фантастике. С тог аспекта, обичан живот је за нас најнеобичнији начин живљења. Свет обичних малих ствари, једноставни животни процеси у природи, као што су смењивање дана и ноћи, раст биљке, таласање реке... Или лакоћа која се огледа у лету птице, звук прадавног света у зују пчеле, само то је, по мом осећању, наш истински живот. Колико год се човек трудио да нађе ослонац и срећу на другој страни, заснованој само на стицању и трошењу новца, биће све несрећнији, а његова душа све празнија. Невоља данашњег човека је у томе што је разапет између природних ограничења и лажне слике о срећи која му се нуди путем моћне медијске пропаганде.

У вашој поезији присутно је прустовско „трагање за изгубљеним временом”, атмосфера христићевске собе „оних који никада нису били млади”, али како своје стваралаштво видите у односу на Васка Попу?

Тешко да песник може да нађе исправан одговор на питање које ми постављате. Појавом Попе ток српске поезије почео је да мења правац, постао је бистрији, снажнији. Док су други још били загледани у модернизам између два рата, он је поезији обукао ново рухо, улио јој снагу и удахнуо дугорочну виталност. Можда се у тежњи да у обичним животним ситницама откријем дубљи смисао, налази танка нит, што моју поезију спаја са златном жицом Попине песничке визије. Можда је та релација остварена у једноставности и сведености стиха, ко зна. Из тог незаустављивог тока, бар нека капљица је стигла до свакога од нас који данас пишемо поезију на српском језику. Када читате таквог песника, као што је Васко Попа, не падају вам на памет друге мисли осим оних да се налазите у задивљујућем, новом свету, у претумбаној и преуређеној реалности. Највеће чудо се догађа кад схватите да се пред вашим очима конкретно и апстрактно, митско и свакодневно стапају, да у новој стварности постају једно.

Марина Вулићевић


Коментари1
71e93
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

kovač
Zaista izvrstan intervju. Poznajem, i izuzetno cenim Marinkovićevu poeziju, zaslužila je sve pohvale i već dobijena priznanja. Nadam se što skorijem, novom, rukopisu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља