Економска криза у којој се нашла планета последица је одлука које су доносили стратези америчке економске политике деведесетих година прошлог века. Сада кад се у америчкој дневној политици лоптица кривице пребацује између демократског и републиканског тима – питање је да ли је уопште и било „великог плана” и да ли би ико други доносио другачије одлуке да је и сам био у позицији власти и епицентру незапамћеног привредног раста, док су тржишта капитала препотентно прогнозирала „вечни рај” инвестиционог рентијерства. Био је то почетак краја финансијске империје Волстрита и сурово отрежњење да ипак нешто мора и да се производи.
Професор Лоренс Лери Самерс, некадашњи председник Универзитета Харвард, успео је да убеди чак двојицу америчких председника, Била Клинтона и Барака Обаму, да оно што он саветује има смисла. Данас подједнако слављен и критикован, овај професор Кенедијеве школе за државну управу, из Кембриџа, Масачусетс, каже да је најсрећнији када предаје својим студентима и тако креира нове генерације будућих светских лидера.
Одрастао је у интелектуалној професорској породици, а двојица нобеловца из економије су његови блиски рођаци – Пол Самуелсон и Кенет Ероу. Своју докторску титулу на Харварду добија са само 28 година, када постаје најмлађи професор те водеће академске институције.
Самерс 2009. улази у прву лигу Обаминог економског тима, као директор националног економског савета и предлаже спасилачки пакет економских мера, који се опет нашао у центру контроверзе.
Како бисте обичном грађанину, било у Америци било у Србији, поједноставили корене америчке економске кризе?
Најургентније је зауздавање цикличног проблема високог степена незапослености. Једноставно, тренутни велики степен незапослености последица је финансијске кризе која је произвела недостатак потражње за производима и услугама. А недостатак потражње има своје корене у прекомерном, неоснованом задуживању које је у првој декади овог века изазвало лажну сигурност тржишта и нереалан привредни раст. Решење лежи у активностима које би стимулисале потражњу, коришћењем комбинованих метода фискалне и монетарне политике. Јер, корен проблема није у производним (не)могућностима, већ, подвлачим, у недостатку потражње за тим производним резултатом. Зато стављам огроман акценат на стимулисање потражње.
Многе ваше колеге које предлажу политику стезања каиша,истичу да у овом тренутку постоји огроман ризик од даљег стимулисања привредног развоја. Да ли се и како тај ризик може контролисати?
Ја видим много већи ризик у неактивности, него у последицама које би могао да произведе ризик од активности, усмерене на позитивно решавање проблема. Досадашња економска политика створила је амбијент који додатно проузрокује да људи испадају из токова запошљавања (тиме се смањује укупна потражња), што у крајњој линији доводи до негативног привредног раста. Сматрам да се само стимулацијом потражње ти ризици могу смањити и тако довести до узлазног привредног тренда.
Како, по вашем мишљену, председник Обама руководи економијом ида ли битребалонешто другачије да уради?
Ја мислим да се он тренутно налази у врло тешкој позицији, имајући у виду какву је ситуацију наследио, како у привреди, тако и у Конгресу. Када је Обама преузео улогу председника, били су потребни и од њега очекивани храбри потези у циљу стимулације економије. Он је урадио максимално колико је могао и извукао је максимум од Конгреса, с којим је морао да сарађује. Мудро је одбио савете оних који су га гурали у национализацију банака, што је могло имати драматичне последице – и то је био његов озбиљан корак. Зато сматрам да је, с обзиром на врло лошу ситуацију са којом је морао да се избори, своје потезе врло добро вукао.
Да ли је, по вама, ово најтежа криза америчке економије од Велике депресије с почетка прошлог века?
Да. Не заборавимо да је почетком 2009. постојао озбиљан ризик од економског и финансијског краха који би имао далекосежне последице, али је захваљујући храбрим поступцима председника Обаме колапс изостао. Упркос том успеху, ризик од континуиране стагнације још увек је свеприсутан. Ипак, мислим да је опасност од најгорег иза нас.
Данассестрепи од колапса европске монетарне уније. Ситуација је толико драматична да исход кризе у Европској унији може реципрочнода утиче на САД. Да ли се слажете са проценама да то може даодлучи новембарске председничкеизборе у САД?
У врло тесној изборној трци као што је ова, много тога може бити одлучујуће, те тако и ситуација у ЕУ зони може бити фактор који ће определити америчке изборе. Постоји много канала кроз које оно што се догађа у ЕУ утиче на ситуацију у САД. Ослабљена европска економија значи да је и њихов финансијски систем у ослабљеној позицији да кредитира привредни развој, а то се онда прелива на раст свих међузависних економија. Наравно, док ми са друге обале Атлантика посматрамо шта се догађа у Европи, наша сигурност такође опада. Не преостаје нам ништа друго него да са надамо да ће Европа реаговати много храбрије.
Тренутно се чини да је дилема између такозваногконцепата стезањекаиша и привреднограста, постала централна темана светској позорници економске политике. Новине преносе да је и канцеларка Ангела Меркел скоро критиковала новог француског председника Франсоа Оланда којисе залаже за „привреднираст”и смањењемера штедње. За коју бисте се вистратегију определили?
То није на мени да бирам, али ћу вам рећи да мислим да је Европи у принципу потребна политика економске експанзије са фокусом на привредни раст, и због тога је потребна воља од стране Европске централне банке да успостави ту експанзиону политику, односно потребно је смањити казнену политику штедње према земљама дужницима, и чак супротно, треба им омогућити појачану перспективу за привредни раст.
Шта,повашем мишљењу, може да обезбеди нова грчка влада?
Катастрофа која је могла да се догоди да ови избори нису имали овакав исход, избегнута је. За сада изгледа да се колапс неће догодити, али ризик је још врло реалан и присутан. За мене је сада много битније како ће се Европа позиционирати у односу на своје чланство, а самим тим и утицати на светску економију.
Ово је од Другог светског рата сигурно најкритичнији период за Европу, али се надамо да ће она успети да постојеће реалне ризике успешно избегне.
Шта бисте саветовали српској влади на њеном путуевроинтеграција? Који би био ваш рецепт да се избегне грчки вирус?
У оваквој ситуацији Влада Србије нема другог избора него да се нада најбољем, а у исто време спрема се за најгоре – то би значило изградњу реалних буџетских планова који нису базирани на оптимистичким предвиђањима, иманентним периоду у коме је привреда у узлазу, већ на конзервативним очекивањима. То би првенствено значило алокацију и чување обавезних резерви. Таква политика би допуштала флексибилност у амортизовању надолазећих кризних ситуација. Додао бих поред осталог и – транспарентност – како према грађанима, тако и према повериоцима. У супротном, ефекти могу бити далекосежни и ван граница једне земље (као што се управо догодило у Грчкој).
Какав је вашстав о појави нових играча на глобалној сцени као што су проширена групација Г-20 и земље БРИКС-а?
Развојне економије предвођене земљама БРИКС-а, играће много већу улогу у глобалној економији од оне из последњег квартала 20. века. Али, не треба да заборавимо да су оне, иако у неспорном успону, још увек знатно сиромашније од високоразвијених индустријализованих земаља. Такође, не треба изгубити из вида да многе од тих земаља у развоју имају компликовану домаћу политичку конфигурацију, и зато сматрам да нећемо моћи да рачунамо на неко њихово озбиљније преузимање светског лидерства, и поред тога што смо сведоци њиховог све већег систематског учешћа у светским форумима (попут управо завршеног самита Г-20).
----------------------------------------------
О Вуку Јеремићу
Новоизабрани председник Генералне скупштине Уједињених нација Вук Јеремићбио је студент Харварда док сте ви управљали универзитетом?
Врло сам задовољан да чујем да се један од наших бивших студената успиње на позицију утицаја. То свакако доказује да је Харвард академска институција која има препознатљиве капацитете да производи генерације нових светских лидера. Харвард има две примарне мисије: да подучава људе у одлучујућим моментима у њиховим животима и да им се омогући да (током школовања) слободно развију нове идеје и визије. Зато је увек захвално да видим како наши студенти закорачују на само чело светског вођства.
