понедељак, 02.05.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50

Мемоари испуњени динамитом истине

субота, 14.07.2012. у 22:00
Корице књиге која је дуго изазивала страх власти

У Београду је управо објављени „Мемоари југославенског револуционера – Далмација 1905–1943” Вицка Крстуловића, легендарног далматинског пролетера и комунисте, партизана и народног хероја, политичара и државника, који је сећања почео да казује давне 1973. године.

Четири деценије касније, безмало четврт века од завршетка књиге и Вицкове смрти (1905–1988), коначно почиње јавни живот ова узбудљива, истинита, у историографском смислу изузетно значајна мемоарска трилогија.

Док је књига настајала, моћне тајне службе утрошиле су много енергије, времена и средстава да буду у току и да онемогуће њено објављивање. Прислушкивање и праћење, достављање магнетофонских трака и копија текстова Вицкових сећања Владимиру Бакарићу и Ивану Крајачићу Стеви, који су о свему обавештавали Јосипа Броза Тита, петнаестак година су били невидљива страна „рада” на овим мемоарима.

Од оних који су изиграли његово поверење, Вицко у предговору помиње само вишегодишњег начелника Војноисторијског института ЈНА генерала Фабијана Трга и познатог загребачког новинара Јожу Влаховића, који су све што би чули од Вицка достављали „тамо где треба”, што су чинили и многи други.

Ако игноришемо морална начела и истинољубивост, то и не чуди много, пошто ови мемоари носе у себи динамит истине о оном другом експлозиву, чији је фитиљ горео деценијама и на крају разорио Југославију у дилувијалном плесу смрти и самоуништења у последњој деценији 20. века.

Вицко сведочи како су се његова пролетерска, револуционарна, комунистичка и партизанска самосвест, преданост правди, слободи, братству и јединству, сударали са ускогрудим национализмом од почетка рата 1941. и са стаљинистичким култом непогрешивости вође у најтежим данима партизанске борбе, у биткама на Неретви и Сутјесци 1943. године.

Вицко је већ од лета 1941. био „кост у грлу” Андрији Хебрангу, који је у друштву са Бакарићем, 17. априла у Загребу, преговарао са челником усташког режима Славком Кватерником о легализацији КП Хрватске у НДХ. Руководство КП Хрватске тако је признало уништење Југославије, али је Тито устао против тога и издвајања из КПЈ. Ова клица раздора, спрегнута са другим национализмима, развијала се у рату али и касније, да би коначно разорила Југославију.

Као југословенски револуционар најплеменитијег кова, Вицко је у рату искусио моћ закулисних политичких и партијских игара, које су га као неприкосновеног партизанског вођу Далмације квалификовале за оштре сукобе са врхом КП Хрватске. Али и са Титом, који је после битака на Неретви и Сутјесци донео неразумне одлуке о распуштању Девете далматинске дивизије којом је командовао Вицко, а онда и Треће далматинске бригаде.

Сукоб је настављен и у годинама мира, а заоштрен 1962. године, када је Вицко (члан КПЈ од 1922) тражио да „стари, на челу с Титом” – оду са власти. Вицко је тада имао 57 година, Титу је било 70, а Кочи Поповићу тек 52 године.

Вицко је наступао као „астрални комуниста”, како је Владимир Дедијер означио саборце који нису одступили од начела партизанског морала, самопомоћи, братства и јединства, од права на критику, нити су одустали од борбе за независност малих држава и народа, којима најмоћнији намећу своје интересе у вртлогу светских послова.

За такву Вицкову позицију, насупрот многим саборцима који су „попустили” у миру, много разумевања и поштовања имали су његови пријатељи некомунисти. Поменимо само Љубу Леонтића и Стевана Јаковљевића, с којима је Вицко често седео у некадашњем ресторану „Таковски грм”.

Одмах после рата, будна Озна је пратила те сусрете министра рада у југословенској влади Крстуловића, и ректора Београдског универзитета, угледног српског писца и масона Јаковљевића.

Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, дакле и Тито, извештавани су о њиховим разговорима, у којима мора да је помињана и Јаковљевићева „Српска трилогија”.

О мемоарској „Југословенској трилогији”, чак и да се појавила када је завршена, тешко да би неко разговарао с њеним аутором Вицком. Он је, наиме, умро 28. септембра 1988. у сплитској Војној болници, убрзо по завршетку мемоарског рукописа.

„Слободна Далмација” је објавила да се „вјерује да је инфаркт узрок смрти”.

У пратећој напомени, приређивач Вицкових мемоара, његов син Владимир Крстуловић, написао је следеће: „Стоји чињеница да је пацијенту у лијечењу блокаде лијевог кољена, након два дана третмана врућим воском и масажом, трећи дан примјењена електрофореза, што је резултирало тренутном смрћу Вицка Крстуловића. Лијечницима је било познато, као и самом пацијенту, да се та метода не смије примјенити, јер је пацијент имао уграђен пејсмејкер. Тко је и зашто одлучио да се тако поступи, није утврђено”.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Максим

Када је 1973. почео рад на сећањима, Вицку је највише помагао најстарији син Максим, који је као дете, са сестром Наташом и братом Виборгом, уз мајку Луцију и оца Вицка, прошао и кроз пакао борби на Неретви и Сутјесци 1943. године.

У до данас неразјашњеним околностима, Максим Крстуловић (рођен 1933) умро је у Лондону 1974. године. Породица никада није добила извештај о његовој смрти, мада је Вицку, пред Кочом Поповићем, ондашњи британски амбасадор у СФРЈ рекао да је тај извештај послат у наше Министарство спољних послова.

-----------------------------------------------------------

Издавачи

Први том мемоара објавили су београдски „Мостарт” и сарајевско-загребачки издавач „Buybook”. Власник „Мостарта” Драган Стојковић имао је свесрдну помоћ Драгана Гачића, директора Историјског архива Београда, у коме се чува Легат Вицка Крстуловића.


Коментари9
72bf2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragoljub jovicic
procitao sam knjigu, Vicko je ljudina. Kako je samo izdrzao toliku nepravdu. Jedan od retkih(prezivelih) koji je imao Svoju Licnost. Takvi nisu bili pozeljni da se razvijaju u senci velikog narcisa Tita i njegovih poltrona. I voleo je Istinu pre svega, upravo jer je zeleo dobro svom narodu i Jugoslaviji. Istina je gurana pod tepih i znamo kako se sve zavrsilo. Jedan od retkih ljudi koga nikad nije zaveo nacionalizam jer je u svakome gledao prvo coveka
Bonn Berlin
Stevan ´Jakovljevic´, prijatelj mog oca i logorski drug iz Italije je napisao i knjigu Velika zabuna.
Раша.
Овде се помиње како се Крстуловић дружио и са некомунистима,па се наводи да је често седео у "Таковском грму" са нашим ПИСЦЕМ Стеваном Јаковљевићем. То ме вратило на давне 60-те године када сам на Славији,чекајући тролејбус видео,на платоу између Немањине и маршала Тита,на тадашњим "билбордима" да је преминуо наш ЧУВЕНИ ПИСАЦ Стеван Јаковљевић. Ни тада а ни сада није наведено да је Стеван Јаковљевић наш академик, научни радник и професор на Београдском уневерзитету тј Фармацеутском факултету. Написао је професор и Српску трилогију али је,сигурно,и он сматрао да му је рад као универзитетског професора и научног радника примаран посао, писао је оно у чему је он учествовао да се не заборави а писао је професорски, онако како је и предавао својим студентима. Предавања професора Стевана Јаковљевића су била празник за студенте.
Bonn Berlin
@ Gojko Bura, niste nikada do sada culi za Vicka Krstulovicá ? Bio je ne samo revolucionar i partizan nego i ministar u hrvatskoj vladi kao i u saveznoj. Ili ste rodjen posle 1990 godine ili ste ziveli na drugoj planeti.
Gojko Bura
Moja prostodušnost, prvi put čuje za takvog čoveka Vicka Krstulovića. Pa se pitam dali ima još takvih koji su izgleda još tada shvatili kolka je tadašnji građanski rat među ovim narodima na ovim prostorima poguban. Što ovo vreme potvrđuje objavljivanje zabranjenih sećanja ... Rado ću je pročitati ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља