Навикао сам се на устајање у 7 ујутро док је још мрак и док и добри Бог спава, навикао сам се на гомилу псећег измета на сваком кораку, па и пси су божја створења, имају лице, ноге, кожу, срце, али да ли имају и душу, питам се, кад толико каке по улици?! Мислим да је, ипак, на крају човек кривац, он је требало да покупи "минули рад" свог "најбољега друга", јел да?
Навикао сам се да ђубре остављам испред врата, па га после неко покупи у 3 ујутро, из'ем ти пос'о, купиш туђе ђубре у по' ноћи. Навикао сам се на арапски језик, чујем га више него француски, људи који говоре француски цивилизовано комуницирају, не деру се и тешко их је чути, осим ако се баш не приближиш, ови други - све супротно!
Навикао сам се да аутобус закасни пола сата (каже возач огромна је гужва у центру) и ником ништа, пуј пике не важи, а што ће Лошми да закасни на посао.. "Па ти не идеш кроз центар", рекох му, али он окрете главу, као не разуме енглески, а малопре је течно говорио на истом, ма нема везе, морални сам победник, сад бар знам како се Слоба осећао!
Навикао сам се на огромну гужву, где год да кренеш, то је ваљда модеран свет, кркљанац за кркљанцем, нема шансе да убациш у трећу, у четврту једном месечно (ако имаш среће), пету сањаш..
Навикао сам се на љубазност и осмех конобарице, на метро на свака 3 минута, па релацију Баново Брдо - Трг Републике превалим за 4,5 минута. Навикао сам се на жене обучене као да нису курве, на прескупа кола и 3 ролекса по глави ЕУ функционера!
Навикао сам се да егзистенција не представља 'борбу непрестану', да се ником не 'фућка' ко си и одакле си, да те прихватају онаквог какав јеси, са свим твојим особеностима.
Навикао сам се на инерцију ка досадноме животу, још увек се опирем, али не знам доклен ћу моћи, овде је то тако природно. Белгијанци као да се труде да живе без жара, лебде у димензији оивиченој аутохтоним правилима која постоје само овде, море нелогичности запљускује ову земљу а нико не хаје ни пет пара за то, не могу то да разумем, морам да прихватим, шта ми друго преостаје. Зато се Балканци нађу једном недељно и убију од алкохола, ce'st la vie, што се каже, па јест', како другачије човек да се прилагоди.
Навикао сам се на врхунско пиво, ништа мање се не прихвата, свако има неко своје 'омиљено', то је предмет расправе! Навикао сам се на дискусије о будућности евра, Европске Уније и свега тога сличног, правим се као да ме занима (то су углавном Лилини пријатељи, ја са таквима мало тога заједничког имам), учествујем у анализи, дајем мудре коментаре, конструктиван сам заиста.. уистину доприносим да кроз дебату допринесемо бољем сутра (јао како ми се само 'фућка' за све то, мислим се).
Навикао сам се на разноразне нације, народности и етничке групе, цела Европа дише ми у лице, не можеш срести троје људи за редом а да су исте националности, гарантујем, али ја не хајем, 'развучем осмијех и брига ме'.
Навикао сам се да не објашњавам одакле сам, само кажем 'Новак Ђоковић', много је лакше, него да причам о бившој Југи, па сад смо се ми поделили на више држава... убитачно је досадно стално понављати ту тужну причу обливену крвљу хиљадама убијених и протераних, човек не може стално да прича тужну причу, иначе и сам постаје тужан, желим да причам неке веселе приче, као што је Новак, живео Новак и сва браћа његова (и кучак такође!). Живео Новак који има милионе и плаћа порез кнежевини Монако, заузврат он свим Србима на свету пружа јединствен и лако препознатљив географски оријентир.
Једном маленом Тајванцу (то су они што живе на острву одметнутом од мајке Кине - нешто попут Косова и мајке Србије) очи засијаше кад му споменух Ђоковића, као да је добио на лотоу, и сав усхићен рече ми: You are from Serbia. 'Тако је, мој друже косооки', рекох му, мада ме вукло да му кажем: 'Мој друже београдски', дуго то нисам никоме рекао а и био сам пијан ко чеп. А он ништа није пио, само се смешио и гледао ме као да сам мали Буда, или тако нешто.
Навикао сам се да су сви физички врло спремни, играмо фубал, у Србији сам са војих 5км дневно био у далеко бољој форми од 95% такмаца, овде је пак друга прича, сви трче к'о навијени, нисмо ми Срби измислили џогирање, трче Швеђани к'о блесави, 'пас им мачку', а тек Немци, да не елаборирам на ту тему, рећи ће неки да сам 'германизиран'! Хелем, повећах својих 5 км на 6 км, толико могу, искрено, нема више жара у Лошмију, ако је мало, нек' ми небо суди, толико снаге има у мом напаћеном телу.
Само се нисам навикао на тај проклети француски, где год уђем к'о идиот се осећам, иако 'течно говорим рукама'. Најтеже ми пада кад сабајле хоћу да наручим доручак код Арапина у пекари. Он и Француским слабо влада а камоли енглеским, делује ми као да је синоћ са сплава сишао, гарант нема папире! А тек она проклета бабетина у супермаркету, имам утисак да немерно брбља на француском најбрже што може не би ли ме тотално понизила. Мој пораз је потпун, могу само да потпишем капитулацију. Дође ми да викнем 'Нисам ја крив што си ти једна несрећна баба која ради на каси'. Да викнем, али шта ми вреди кад не знам француски, могу да викнем само на српском, бугарском или енглеском, али уверен сам да неће разумети ни једну од понуђене јој 3 варијанте, шта ми вреди, помири се Лошми, ти си само имигрант, на коме једна напаћена бриселска баба лечи своје комплексе. Touché!
Али да не грешим душу, добри су браћа Белгијанци, не одбацују никога 'a priori', хоће свакоме дати шансу, нису лоши, мање су досадни од Немаца, то им признајем, али немају ону теутонску доследност, стога предност дајем Немцима.
Сетих се, 4 сата ујутро у Бону, црвено за пешаке на семафору (усред неког предграђа где нема живе душе), а они сви чекају да се упали зелено, нико ни не помишља да пређе улицу на црвено (добро, можда сам ја помислио). Ето то су Немци, тешко је осетити њихову топлину али су искрени, вредни и поуздани. Respect!
