среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:35

Југословенска застава отета у Америци завршила у шпанским новинама

петак, 20.07.2012. у 22:00
Наши рукометаши на победничком постољу у Лос Анђелесу наспрам заставе која ће који тренутак касније постати сувенир Веселина Вуковића

Селектор рукометаша Веселин Вуковић (54) пре неки дан је показао да има олимпијско искуство, исправивши своје играче док су изјављивали да се радују својој првој олимпијади: „Треба да знате, олимпијада је четворогодишњи циклус који се завршава олимпијским играма, што значи да су игре круна олимпијаде”.

Вуковић је играо за репрезентацију Југославије која је на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. освојила златну медаљу. Док се застава победничке селекције спуштала с јарбола, синула му је једна идеја, о чему данас с осмехом прича:

– Из Лос Анђелеса се најрадије сећам момента кад сам украо нашу заставу коју су маринци с белим рукавицама скинули с јарбола. Не знам шта ме је на то натерало, јер никада нисам био склон таквим потезима. У пролазу сам узео заставу и онда бежао кроз „Форум” 15 минута. Маринци ме, богу хвала, нису ухватили. Застава је огромна, сигурно пет метара широка.

Застава се нашла у боингу 747 који је из Лос Анђелеса летео за Београд. Биле су то најуспешније игре за Југославију, а у авиону су се неки досетили да тип летилице савршено одговара броју и врсти медаља које су освојили: 7 златних, 4 сребрне, 7 бронзаних. Руку на срце, због бојкота Источног блока, у многим спортовима пут ка победничком постољу био је знатно олакшан.

Питамо Вуковића где је данас „отета застава”:

– Она је све време код мог оца. Изразио је жељу да га у њу увијемо кад умре. На њој се пре повратка из Лос Анђелеса потписала већина чланова наше олимпијске делегације.

Да ли отац озбиљно мисли кад каже да би с том заставом волео да оде на онај свет?

– Да, он то стварно мисли.

Кажемо му, у шали, да у Лондону неће бити тако млад да би поновио потез са заставом, и питамо га шта ће да уради ако се српска тробојка буде вијорила на јарболу?

– Само нека се завијори, после ћемо лако… Шалу на страну, рекао сам већ више пута да нам је први циљ четвртфинале и да треба прво да прођемо групу која је због јачине селекција названа „групом смрти”.

Пре но што смо наставили разговор, Вуковић се сетио још једне занимљиве ствари везане за заставу из Лос Анђелеса:

– Док сам играо у Шпанији, у периоду кад сам већ носио дрес Барселоне (прешао из мадридског Атлетика у њу 1988. – прим. аут) у нашој земљи је било време митинга и контрамитинга. И тако, једног дана у Шпанији, купим „Паис”, који је имао одличан спортски додатак недељом, кад на средњој дуплерици прича из Београда, а на огромној Ројтерсовој слици, у првом плану, мој отац са заставом коју сам донео из Лос Анђелеса. Нормално, донео сам му неколико примерака тих новина.

А шта посебно памтите из утакмица на олимпијском турниру 1984?

– Лоше смо почели, играли нерешено против Исланда, па дошли у ситуацију да у последњем колу у групи против Румуније морамо да победимо. У последњем минуту Румуни су имали играча више, али смо успели да се одбранимо. И ми и Румуни смо знали да, код год уђе у финале, неће имати проблема с Немцима. Тако је и било.

Шта сте данашњим играчима, од којих ниједан није учествовао на олимпијским играма, рекли о највећем спортском догађају?

– Тешко је описати шта су олимпијске игре, то мора да се доживи. Драго ми је да су се изборили да то осете. Хендикеп је што сви дебитују, јер много спортиста буде импресионирано самим догађајем и то се по некад лоше одрази на резултат. Јер ту гледаш неке људе који су ти идоли у неком другом спорту, за које навијаш кад си поред ТВ екрана, а сада пијеш кафу док је Јусеин Болт тик уз тебе. И увиђаш да си једнак њему, да си такмичар као и он. И зато стално говорим играчима да воде рачуна о свом приступу, да није довољно да буду само присутни на играма, већ да су ту као учесници који имају озбиљне намере и да и за њих неко навија. Јер, неће бити разлике између олимпијске медаље рукометаша и Болта, само што на једној пише рукомет а на другој атлетика.

За крај – шта је највећа снага нашег тима?

– Има много репрезентација које су на папиру квалитетније од нас, али ми смо тим а не скуп појединаца. Ако знаш да увек имаш некога ко ће да ти чува леђа, лакше ти је да кренеш у напад. И то је највећи квалитет нашег тима, без обзира на неке добре појединце, јер имамо и играче који немају богзна какав међународни рејтинг, али су нама драгоцени.

Александар Милетић


Коментари0
94121
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт актуелно / Олимпијске игре - Лондон 2012.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља