недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44

Како је почео Први светски рат

Аутор: Слободан Кљакићнедеља, 29.07.2012. у 22:15
Насловна страна „Политике” од 4. августа 1914.

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове речи пре тачно 98 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седео сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.

У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:

 „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је после сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској... Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација... Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога „Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извештај „Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

 „Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је „Политика”, наводећи да је „аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете...”.

Срећом, „ни једно једино лице није погинуло”.

 „Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.


Коментари13
3ad03
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nemanja Vidojević
I 1. sv.rat tzv. prvo klanje i 2. sv.rat tzv. drigo klanje, kao u ostalom i sve revolucije od "Francuske revolucije", "Oktobarske revolucije, pa do "Arapskig proleća" sve je u režiji Vatikana...,,
Lj.K. Taylor
II @ Stajko Zivanovic Habsburgovci su se okrenuli politici sile, jer „srecna Austrija“ se sirila bez ratova (u svojoj istoriji nemaju mnogo vojnih pobeda, jednom od tih retkih pobeda probise usi nicim izazvanim TV gledaocima svakog 01. januara prenosom iz Becke Opere). Teritorije je zadobijala vencanjima i diplomatijom. Ali u dubokoj krizi feudalne Imperije pocinje da vodi agresivnu i bezobzirnu politiku! Gomila vojsku na istocnim granicama, put na Istok vodi bas preko Srbije. Vredi citirati Franca Jozefa 1914: „Kada sam posle 3 decenije briznog miroljubivog rada u BiH odlucio da svoja vladarska prava prosirim na ove zemlje, ta moja odluka izazvala je u Kraljevini Srbiji neobuzdane strasti i najogorceniju mrznju. Moja vlada je tada pribegla primeni LEPOG PRAVA JACEGA, te je s krajnjom obzirnoscu i blagoscu od Srbije zahtevala samo da svoju vojsku svede na mirnodopski nivo i obeca da ce ubuduce ici putevima mira i prijateljstva“. Znamo kako je izgledala ta obzirnost i ta blagost.
Agim Doda
Ne samo da je Austro-Ugarska nestala nego je i pola Rusije nestalo kao posledica atentata u Sarajevu. Mada da se Rusija raspolovi trebalo je cekati 80 godina. Mnogi analiticari ne znaju povezivati ta dva dogadaja. Putin je rekao da je raspad Sovjetskog Saveza (citaj gubljenje pola Rusije) predstavlja najvecu katastrofu 20 tog veka. Naravno za Rusiju.
Stajko Zivanovic
Franc Feridinand je,u stvari,postao popustljiv,gledano iz ugla nekih Austrijanaca,prema Slovenima,pa su i neki Austrijanci pripremali atentat na njega,i bili spremni na gradjanski rat koji bi atentat mogao da izazove.A desilo se sta se desilo.
Lj.K. Taylor
@Natalija Nikolić Kako mislite da se moze izbeci pozicija žetona za potkusurivanje? Pokornoscu okupatoru? Nije originalno. Imamo istorijska secanja ali i zagovornike stare „mudrosti“ da pokornu glavu sablja ne sece. Danas živimo u kakvoj-takvoj Srbiji samo zato sto su nasi preci znali da se opredele 1804, 1914 i 1941. Mogli smo proci bez zrtava – da smo postali pokorno stado. Prestolonaslednik F. Ferdinand je sam odustao od ideje o trijalizmu (nemci, madjari i sloveni) i okrenuo se politici jacanja represije prema slovenima. Tako kazu istoricari, izmedju ostalih i Herman Vendel (istoricar i publicista koji se zalagao za ujedinjenje juznih Slovena). Slovene je cekala lepa buducnost u KundK monarhiji – ali po cenu asimilacije. Necu da navodim Krlezine hvalospeve Gavrilu Principu, radije citiram Crnjanskog, koji u „Spomenu Principu“ 1918. pise: O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik./Vlastela, vojvode, despoti, behu sram./Hajdučkoj krvi nek se ori cik./ Ubici dižte Vidovdanski hram!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља