среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Музеји нису храмови елитне културе

четвртак, 09.08.2012. у 22:00

Владимир Кривошејев (1963) аутор је књиге „Музеји, менаџмент, туризам – ка савременом музеју, од теорије до праксе” (издавачи НИП Образовни информатор и Народни музеј Ваљево). Директор је Народног музеја у Ваљеву од 2000. године, а ова студија је његова докторска дисертација.

Шта подразумева појам „савремени музеј”?

„Савремени музеји” или „музеји нове музеологије”, у ширем смислу значења тог појма, настају током последњих деценија прошлога века када, после „кризе музеја” музејска теорија и пракса доживљавају велике промене. Општи приступ музејском послу се мења. Музеји се све више „демократизују”, престају да буду институције које просечан грађанин доживљава као недодирљиве храмове намењене елити. Поред музејског предмета, који је деценијама сматран за основну сврху постојања музеја, у центар музејских активности поставља се и посетилац. Све битније постаје и његово присуство, али и његово разумевање презентованог материјала и њихових контекста, доживљај па и задовољство. Овај процес се преклапа са више других процеса. Један од њих је бум културног туризма, где музеји постају значајне, а неретко и примарне туристичке атракције. То доводи до промене структуре посетилаца и такође захтева нове односе и начине рада, а тиме и другачије видове организације.

Да ли су се и колико музеји у Србији приближили „савременом музеју”?

Због бурних догађања из времена „заустављене транзиције” током деведесетих година прошлог века поменуте иновације нису могле да заживе у Србији, као што нису заживеле ни током прве деценије овога века. Време „заустављене транзиције” замењено је временом „транзиције у лавиринту”. Полазни основ за реорганизацију и примену иновација представљају закони. У четири наврата је почињало да се ради на новом закону о културним добрима, као и на закону о музејској делатности, а ти акти нису донети. Зато наши музеји и даље послују на законским основама са почетка деведесетих, а по стручним принципима из времена „кризе музеја”, пре настанка „нове музеологије”.

Шта све треба „поправити” у данашњим музејима да би се избегао преовладавајући утисак „мртвих институција”?

На првом месту неопходна је промена у приступу сталним поставкама тако да оне не буду пуко информативно средство већ да буду разумљиве и занимљиве публици и да јој, уместо „могућности да види и да се информише” пруже потпун доживљај. Истовремено, како би публика задржала и обнављала интересовање, битно је стално организовање разноврсних додатних програма. Поред тога, за развој потреба и навика посете музејима неопходно је анулирати постојећи стереотип о музејима као „мртвим институцијама”, „досадним, прашњавим храмовима елитне културе”. Зато је битна примена савременог маркетинга што захтева постојање засебне, развијене и едуковане службе за рад са посетиоцима. Важно је да се нагласи да је реализација оваквих промена отежана, а донекле и онемогућена услед непостојања системских промена које подразумевају доношење савремених закона, иновације у систему образовања музејских стручњака, као и професионализацију менаџмента музеја.

Колико су посећене сталне музејске поставке и који српски музеји у том смислу бележе највећи успех? Колико музеји у Србији и региону доприносе културном туризму?

Истраживања стања регионалних музеја у Србији указују на веома велике разлике међу музејима, њиховим поставкама и посети. Постоје музеји који, из различитих разлога, немају сталне музејске поставке, док поједини музеји уз централну, комплексну, имају и једну, па и више тематских поставки. Најпосећеније су тематске поставке на отвореном простору јер оне имају двоструку атрактивност: непоновљиву специфичност теме и атрактивност амбијента. Тако археолошки локалитет Гамзиград, којим руководи музеј у Зајечару, као и историјски спомен-комплекс ваљевског музеја у Бранковини редовно обиђе знатно више од 30.000 гостију, а у пећини Рисовача поред Аранђеловца се региструје до 20.000 посета годишње. Са друге стране, од тематских поставки у затвореном простору најпосећенији је Муселимов конак у Ваљеву са више од 20.000 посетилаца, а добру посећеност имају поставке посвећене Мокрањцу и Хајдук Вељку у Неготину, кућа Боре Станковића у Врању и поставка о Другом српском устанку поред Горњег Милановца. Централне, комплексне поставке, које приказују опште историјске токове су најмање посећене, јер углавном личе једна на другу и публика их доживљава као „већ виђено”. Код њих се посета креће од неколико стотина до неколико хиљада годишње, а изузетно више од 5.000. Изузетак је Народни музеј Ваљево, који је захваљујући савременом приступу и перманентном маркетингу током 2011. године успео да повећа посету својој централној поставци на више од 25.000. Већи број посетилаца региструју и централне поставке музеја у Неготину, Крушевцу и Зрењанину, док музеји у Аранђеловцу, Зајечару и Горњем Милановцу, упркос доброј посети истурених тематских одељења нису успели да већи број посетилаца привуку у комплексне поставке.

Што се тиче структуре, код музеја са малом посетом посетиоци су углавном домицилно становништво, а како се број посетилаца повећава, тако се повећава и проценат посетилаца са стране, и код наведених најпосећенијих поставки он износи више од 80 одсто.

Неопходно је напоменути и то да када су маркетиншке активности музеја добро развијене, за велики број посетилаца музеј представља примарни разлог доласка у град. Тада велику корист имају околни профитни субјекти код којих посетиоци оставе више новца него у музеју. Примера ради, само током маја и јуна ове године гости Ваљева који су у град на Колубари дошли примарно да би посетили једну или више поставки Ваљевског музеја, у само једном од градских хотела остварили су око 3.000 ноћења, а само у једном од градских ресторана 4.000 оброка. Ове чињенице додатно указују на значај музејског менаџмента, као и на неопходност развоја свести код градских власти и локалних туристичких организација, о значају који музеји могу да имају за развој туризма.

Марија Ђорђевић


Коментари9
58a87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Laza P
I teorija i praksa su utvrdile, i potvrdile, kizu muzeja, kao i velike pomake u razlicitim pravcima koji su usledili posle nje. A uvek je bilo (i bice) onih koji su osudjivali novotarije, promene, modrnizaciju. Setimo se pojave prvih vozova i tvrdnji da ce brzina od preko 30 milja na sat da lose utice na zdravlje putnika, da ce dolaziti do pucanja bubnih opni,,, Povratak tradicijonalnim pristupima je za sada jos uvek u sferama hipoteza, i suprotan je tokovi8ma drustva. Sa druge strane, u velikoj meri se povecao broj razlicitih tipova muzeja, a kod mnogih od njih je prakticno nemoguce primeniti tradicionalne pristupe. I dobro je sto postavke iz 80tih u to vreme nisu izgledale "prasnjave" mnogima, ali danas, 30 godina kasnije, stvari su se znatno promenile, ti mnogi su postali manjina, velika manjina. A muzeji ipak ne smeju da postoje iskljucivo zbog manjine i njenih zelja i ukus.
Pera L
Otvara polemiku, naravno, i to pre svega o prirodi i vrsti saznanja koje muzej treba da pruži. Posle inicijalnog oduševljenja "kreativnim" pristupima muzejskim postavkama i zbirkama, publika na Zapadu se polako vraća muzeju kao tradicionalnoj instituciji koja pruža fiksne tačke istorije i kulture. Dekonstrukcija uloge muzeja u kulturnom životu pojedinaca možda je bila popularna tema krajem XX veka, ali se sve više pokazuju njene negativne strane. Ona se polako napušta. I drugo. Da ne vređamo kustose kako ne znaju da rade svoj posao: zna se šta je vredan eksponat, i kako on dolazi do izražaja u dobro koncipiranoj izložbi. Meni lično ni jedna postavka iz Narodnog muzeja 80-tih, ili iz Muzeja istorije Srbije, nije "prašnjava" i "dosadna". Muzej u tradicionalnom smislu je mesto u kome sam uvek mogao slobodno i kreativno da mislim.
Laza P
Komentar gospodina Pere L. otvara i mnoga druga pitanja: - sta su to vredni eksponati? - po kojim kriterijumima su vredni? - da li nesto sto nema materijalnu (ili umetnicku) vrednost ima saznajnu vrednost? - kako izlagati saznanja? Koliko god ponekad bilo opravdano, pribojavam se da insistiranje samo na izlaganju "vrednih eksponata" predstavlja masku za nemodernizaciju, nerad, pa i teranje publike iz muzeja, jer ona em smeta, em nemoze da razume ono sto su umetnici i kustosi zamislili. A i oduzima dragoceno vreme, pravi buku, mora da joj se posveti paznja. Zato nije pozeljna. Ponekad insistiranje da muzeji postoje samo zbog predmeta, a ne i zbog publike, predstavlja masku za skriveni stav da muzeji postoje samo zbog kustosa, da bi oni radili (ili neradili) sta im se cefne, a da im niko ne smeta.
Pera L
Obilazeći muzeje u koje se ide kao u Diznilend (nije da imam nešto protiv) pitao sam se šta bi sa onolikim monumentalnim zbrkama vrednih eksponata? Ono što sam ja video je gomila plastike i obojenog gipsa, simulakrum stvarnih predmeta.
Radmila
Muzeji nisu hramovi elitne kulture: navelo me je da se setim moje posete Mexico City. Kao turista obisla sam mnoge muzeje u gradu. Sto me je najvise iznenadilo i zadivilo je to da sam videla citave porodice sa decom raznih uzrasta kao posetioce. To znaci da su muzeji deo nacionalnog blaga za svaki sloj drustva a ne samo za izvesnu kulturnu elitu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља