петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:20

Моја је кућа мултивитаминска

субота, 11.08.2012. у 22:00
Фото З. Анастасијевић

После ретроспективне изложбе Несима Тахировића, одржане 2010. године у Колегијуму артистикуму у Сарајеву, када је публикована и монографија, у Историјском музеју Србије у Београду представљен је избор из обимног стваралачког опуса овог тузланског уметника.

Наслов ваше београдске изложбе је „Прастари симболи мира и толеранције”. Ове кључне речи одређују ваш поетски дискурс и упућују на цивилизацијске вредности, на традицију и хумано, на историју и културу. Који је концепт ове поставке?

Никад не правим радове наменски за изложбу. Када стварамрад пред собом имам те моје светове јер мислим да све долази одозго, да пролази кроз моје тело и кроз моје руке. У тој осами, у том тиховању настала је и ова изложба. У депоу мог атељеа има око 3.000 радова компјутерски каталогизираних, а кустоси музеја извршили су селекцију. Добар део радова на овој поставци започет је у Немачкој, у егзилу, где ме је рат тамо задесио. А, против рата се борим.

Идејни корпус ваших слика-објеката које називају и„путујућим иконама” заснива се на прожимању култура и религија хришћанства, ислама и јудаизма.

Морамо говорити о три народа јер су сва три народа била угрожена у Босни и Херцеговини. Уметник никад не ради за дневну политику, он напиње све своје таленте и стаје у одбрану угрожених људи и правде.То је окружење из којег сам ја израстао. Пикасо није био у Кореји али је морао сликом да проговори. Поменули сте, патријарх Павле је говорио „Будимо људи иако смо Срби”. Та порука се може пренети и на све народе.

У амбијенту Историјског музеја Србије потенциран је идејни корпус фрагментисане огромне сценографије, својеврсног визуелног ораторијума. У својој уметничкој пракси реализовали сте и велики број сценографија за позориште.

То ми је друга велика љубав. Сваки од ових радова, само ако му дамо трећу димензију, просто је макета за позориште. Учествовао сам и у припреми сценографије за свечаност поводом обележавања 600 година од Косовског боја. Одликован сам и великом наградом „Јоаким Вујић” за сценографију. Ја припадам позоришту.

Колико Тахировић сликар дугује Тахировићу сценографу?

Не правим разлику између сценографије и сликарства, правим уметничко дело. Са редитељем нађем заједнички језик, а на глумцима је да оживе тај простор. Волим модерно прозориште.

Каква је разлика између Београда јуче и данас?

Врло млад сам дошао у Београд, са 16-17 година. Овде ми је све –љубави, другарства, сва знања и књиге. Није се много променило, али нема онога што ја зовем господски Београд, то ми недостаје.

Често се репродукује ваш рад са фигурама анђела, један држи полумесец, други крст. Је ли то идеја помирљивог дијалога?

Рад се зове „Јутарње даривање”. Замислите те лепоте да ујутру устанете и поздравите се са комшијом друге вере. Ма ко је друге вере? Сви смо једне вере, имамо исто небо, сунце заједничко, земљу заједничку, срце заједничко? Да ли онај хришћанин држи полумесец а муслиман крст? Моја религија је давање.

Очито, слојеви словенске митологије и културе богумила чине симбиозу светова у којима живите и стварате.

Кућа мојих родитеља и кућа наша данашња то најбоље илуструју. Кад уђете код нас нећете знати да ли сте дошли у православну кућу, у исламску или сте дошли у бечку. Мултивитаминска кућа, то је моја кућа. Такви мултивитамински људи у њу долазе, све то носим дубоко из детињства. Као младог отац ме је питао: Сине шта хоћеш? Ја сам рекао хоћу све, безобразно. Сине, да није мало прековише. Тата, ако у малом простору направиш мали корак, ти ниси направионишта, а акоу великом простору направиш тај корак онда је заиста важан корак. Сећам се једне приче, камо среће да та прича стоји и данас. Наводно пророк Мухамед је рекао: „Одгајај своје дете не у времену које јесте већ у времену које ће доћи”. Моје слике говоре језиком хиљадугодишњим, језиком онога талога Панонског мора, нашег Балкана.

Наслови ваших радова су литерарни. Пријатељ сте са уметницима из других области. Мика Антић је 1974. у вашем атељеу записао: „Не могу да будем сваки дан добро мудар, али могу да будем добро марљив. То је врлина која таложи грехове памети. Људи су као акумулатори. Морају да се накупе много чуда да би могли да емитују ум.”

Наслови су као делови неке поезије. Без тога ја не могу да живим. Велики сам читач. Сав тај свет је прошао кроз нашу кућу, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Милан Гаврић, Идриз Чевади. Мика Антић је био мој пријатељ.

Да ли је Тузла, мала и лепа варош, још центар културе и соли?

Култура је пропала, Галерија портрета постоји, она је повезивала светове, државе, народне. Сада је то све отишло незнањем, позориште је радило, гостовали су Марија Црнобори, Миливоје Живановић...Познато је да су Тузлу градиле српске газде, мој дедаје купио највећу кућу од Јовановића. Данас нема ни тих људи, нема тог повезивања, мада Тузла има велику традицију толеранције. Мој дедаје 1943. спасао Србе из Тузле, писао је Павелићу и Артуковићу: „Ако се нашој православној браћи деси било шта ми напуштамо Тузлу.” И као дете очевога стола тосам слушао.

Какви су утисци са ваше ретроспективне изложбе у Сарајеву?

Била је то је велика поставка, 600 радова изложено. Халил Тиквеша је том приликом написао: „Несиме, ти си један луди геније”. Знам да се на овоме свету једино исплати живети са високо моралним и добрим људима.

Не пристајете бити човек једне димензије. Како се то манифестовало на вашу уметност током четрдесетпет година?

Ако у шта вјерујем то су физика и математика. Највише на овој изложби има математике, то су та бела пространства. Човек направи грађевину са пуно небеских капија које ваља отворити.

Сигурно постоје тренуци што вам посебно значе? Ко је пресудно утицао на вас?

Са малим кофером дошао сам на овај свет, успео сам тај коферчић свог живота да отворим. На тим папирусима је писало Несиме–човек, Несиме–љубав и Несиме–рад. Научио сам да свако јутро погледам у земљу и да погледам у небо и да видим колико смо мале честице; онда са еланом одлазим да радим, да би био више него само та честица. Ето, у Коперниковом музеју у Пољској налазе се два моја рада. Коперник је доста утицао на мене, са њим разговарам и данас.

Љиљана Ћинкул


Коментари5
b93bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Natalija Maksimovic
ili... Ne gledaj pretke, obrati paznju na potomke.
Nemanja
Nije štamparska greška jer je patrijarh to zaista i rekao. Pogledajte na wikipediji ... ali je u danas gotovo zaboravljenoj izjavi:"Budimo ljudi iako smo Srbi" [5]osudio tamošnje srpske zločine.
Бранко Арсић
Много ту штошта није јасно!Као нпр. цитат (под наводницима је,па је ваљда то):"Будимо људи ИАКО смо Срби".Сачувај ме Боже!Ако је грешка у штампању,зашто у данашњем штампаном издању нема исправке?!
Tek malo pitanje
Zasto se u jednom odgovoru spominju Bogumili i pravi paralela sa Pravoslavljem ? Nesto mi tu nije bas jasno?
Bogdan Miscevic
Диван текст о дивном човеку. Камо среће да чешће чујемо и читамо о тим и таковим људима, о универзалним вредностима који још увек постоје међу нама, а које треба настојати да откријемо. Мој поздрав овом великом човеку. Богдан Мишчевић сликар из Америке.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља