субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Чије су наше медаље

Аутор: Живко Баљкасчетвртак, 16.08.2012. у 22:00
Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета: Олимпијски комитет Србије је већ 100 година наш члан и уважени партнер (Фото Бета)

Ових дана се, као и у свакој олимпијској години, широм бивше СФРЈ, воде  жестоке полемике коме припадају медаље освојене под југословенском заставом од 1920. до 1988. године, од Олимпијских игара у Антверпену до Олимпијских игара Сеулу.

Неки би да их деле по државама насталим по распаду СФРЈ на основу националности освајача медаља, неки на основу територијалне припадности клуба у којем је играо – и ту настаје проблем са олимпијцима који су били чланови страних клубова, а да и не говоримо о тешкоћи деобе медаља освојених у колективним спортовима.

Најжешће расправе воде се у Србији, Хрватској и Словенији, које су и дале највише освајача наших медаља, а њихов заједнички именитељ је да оне не могу да припадну Србији. Ако мисле на државу Србију – и не могу. Али, и ова прича има две стране, баш као и олимпијска медаља, а њу због незнања или лоше намере мало ко узима у обзир.

Међународни олимпијски комитет није „удружење земаља”, јер то су Уједињене нације, већ националних олимпијских комитета, и то је био одувек, мада је током његове историје било и неких решења која су изневеравала ту идеју. То је, рецимо, случај са олимпијском заклетвом чији је аутор био, гле ироније, Пјер де Кубертен, оснивач модерних олимпијских игара. Она је први пут изговорена на отварању Олимпијских игара у Антверпену 1920. године и гласила је: „У име свих учесника, обећавам да ћемо се на Олимпијским играма борити часно и, поштујући прописе, такмичити се витешки за част наших ЗЕМАЉА и славу спорта”.

Реч „земаља” не само да није била у олимпијском духу, већ је у наредном периоду утицала на изобличење и других олимпијских идеала. Због тога је МОК још 1964. променио текст заклетве и он важи и данас: „У име свих такмичара, обећавам да ћемо се на Олимпијским играма борити часно и, поштујући прописе, такмичити се витешки за славу спорта и част наших ЕКИПА”.

Спорт је стављен у први план, „земље” су избрисане и уместо њих уведене су „екипе” да би се скренула пажња учесницима и, можда још више, светским државницима и владарима да олимпијска позорница не би требало да се користи као полигон за исправљање „историјских неправди”, или (у то време) идеолошки рат. Наравно, то није спречило хладноратовску тенденцију да се олимпијски тријумфи искористе за промоцију сопственог система, као ни жељу новостворених држава распадном источног блока (па и СФРЈ), или раскидањем колонијалних окова да свој идентитет потврде на олимпијској сцени.

Али, вратимо се нашим медаљама. Ако нису српске, хрватске или словеначке, наравно и црногорске, босанске и македонске – чије су ? Па, наше!

Нико не може ниједном љубитељу спорта – без обзира на то у ком је делу СФРЈ живео и који је навијао за Мату Парлова, Мирослава Церара, Бранислава Симића, златне ватерполисте, кошаркаше или рукометаше, да „одузме” те медаље, ни да млађим поштоваоцима спорта, који су се са успесима наших олимпијаца упознавали из друге руке – да одузме право да се њима поносе.

Тиме је, верујемо, решен проблем емотивног односа према нашим заједничким медаљама, а „правни” основ, условно речено, произлази из суштине Међународног олимпијског комитета – „власници” медаља су прво спортисти, а затим национални олимпијски комитети којима су припадали ти спортисти и екипе и који су их пријавили, припремили и довели на олимпијске игре. Дакле, никакве земље, па ни Србија, ни Хрватска, ни Словенија...

Пре непуне две године свечаности поводом стогодишњице Олимпијског комитета Србије присуствовао је и Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета, по функцији задужен и за заштиту Олимпијске повеље.

Председник МОК-а је у обраћању слављеницима, али и члановима Генералне скупштине Европских олимпијских комитета у Скупштини града Београда, међу којима су били и представници свих олимпијских комитета држава насталих по распаду СФРЈ, јасно и недвосмислено рекао „Олимпијски комитет Србије је већ 100 година наш члан и уважени партнер” и затим је олимпијском тиму Србије пожелео да „у Лондону прослави своје 100. олимпијско одличје”.

Наследно право ОКС-а на медаље освојене под југословенском заставом није засновано на основу политичке сукцесије већ на основу олимпијске, будући да Југословенски олимпијски одбор, основан 1920. као олимпијска организација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, никад није био примљен у МОК, већ је наследио чланство Олимпијског комитета (Краљевине) Србије и тај континуитет преношен је доцније на олимпијске комитет ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ, да би се – на исти начин – круг затворио 2006. повратком Олимпијског комитета Србије у МОК.

Србија, дакле, није у Лондону освојила 99. и 100. медаљу и још две медаље приде, већ Олимпијски комитет Србије.

Неолимпијски гледано, Хрватска (Горан Иванишевић) и Словенија (Рајмонд Дебевец) прве медаље освојиле су 1992, Македонија (Могамед Ибрагимов) 2000, Србија 2008. (Милорад Чавић), Црна Гора 2012. (рукометашице), док Босна и Херцеговина још чека на прво одличје.

Уосталом, и учесници Олимпијских игара у Лондону на званичним интернет сајтовима МОК-а и ЛОЦОГ-а могли су да се увере да се свака новоосвојена олимпијска медаља приписује „националном олимпијском комитету” а не земљи, а то што је у медијима углавном обрнуто – само је делом кривица графичке и дизајнерске потребе за једноставним и краћим решењима, а много више дубоко укорењене потребе да се новинари и медији такмиче у „патриотизму”.


Коментари13
57f2c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

paravojni analitičar
Ova priča je totalno deplasirana i nepotrebna. Nikome u Srbiji nisu, ili bar ne bi trebalo da budu potrebne medalje jednog, recimo Cerara, Ljubeka, Parlova, Šurbeka... Pitanje se postavlja samo za grupne sportove, košarka, rukomett, vaterpolo... i pošteno je da je Srbija nominalno "vlasnik" tih medalja. Ako su nam bivša braća prikrpali recimo i avionsku nesreću koja se sedamdesetih dogodila iznad Hrvatske, pa treba da platimo enormne odštete porodicama poginulih, valjda nije upitno ni "prisvajanje" reprezentativnih medalja. Ili možda hoće i medalje i da isplate ovu odštetu? Ja bih im ponudio, bez razmišljanja.
standard
Bez obzira na mogucnost raznih pravnih tumacenja oko sukcesije bivse Jugoslavije i posledica koje iz toga proisticu, ipak, nije posteno da se Srbija sada kiti medaljama koje su osvojili Cerar, Parlov, Bjedov, Ljubek i dr.
Mi i oni
Nismo osvojili sve te medalje, ali smo ih nasledili. U tome je poenta! uostalom, neka neko iz redakcije proveri u MOK-u, zatraži pisano objašnjenje, pa objavi faksimil i da znamo na čemu smo. Posle svakih OI kreiram listu po državama i uvek sam u dilemi i zbog Jugoslavije i zbog SSSR-a.
Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски
Само постојањем неког Међународног суда за ову врсту спорова,уз пуну сагласност свх држава учесника у спору,Србија може говорити о томе колико је медаља освојила пре 1 988.г. Ово што се у Србији ради данас на ову тему,нити је правно,а најмање спортски или у духу фер-плеја. Боље речено све је неосновано,непотребно и неспортски.
Илија Марковић
@ Петар - Господине, лепо и тачно сте све објаснили, у Вашем коментару. Једина истина је, да све олимпијске медаље припадају Србији, која је члан МОК, као што пише у Политици, ,,само" 100 година. Да није било Краљевине Србије, не би било Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије! И све тако редом, до дана данашњег, све је јасно као дан!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља