Угледни француски политичар Мишел Рокар био је премијер у влади француског председника великог формата – Франсоа Митерана. Беше то изванредан први министар. Политичар за којим остаде реченица која је увек актуелна: „Не може Француска примити сву беду овог света...”. Рекли бисмо – изанђала прича о имигрантима.
Очајним људима који из разноразних разлога напуштају своје домовине главом без обзира хрлећи углавном у Европу (ЕУ), у потрази за бољим животом. У Француској нема кога нема од имиграната. Они су из Пакистана, Бангладеша, Авганистана... А да и не помињемо франкофонско подручје, то јест оне имигранте који у ову земљу долазе из афричких земаља. „Ко вам је крив?”, рече једна списатељица из Буркине Фасо која већ дуго живи у Француској.
„Није требало да се (Французи) шетате по Африци и научите нас ваш језик”. Изјави ово у једној од емисија познатог ТВ водитеља Тијери Ардисона док је овај још био звезда француског државног ТВ канала ,,Франс 2”, пре него што ће за големи новац прећи на приватни „Канал плус”. Десничарска партија Фрон насионал (ФН) Марин л’Пен у имигрантима види непредвидиву опасност за Француску. И у Грчкој, с озбиљним суновратом животног стандарда и претешким економским проблемима због енормне финансијске задужености, екстремна десница („Златна зора”) стоји да не може бити боље. Да би се што више увукла под кожу својим сународницима њени представници чак деле храну Грцима.
Услов је, наравно, да личном картом докажете да сте заиста Грк. За имигранте из Пакистана и остале, из народне кухиње – нема хране. Оно што је заједничко за Француску, Грчку и остале чланице ЕУ јесте да у ове земље долазе имигранти који су већином без икаквих радних квалификација. А такви, зна се, представљају само огромни терет за сваку државу. Док је био председник државе Никола Саркози је изашао пред француску јавност с предлогом да Француска прихвати само ,,одабране имигранте”.
Што ће рећи оне за чијим радним профилом Француска има потребу и у којима ова земља оскудева. Шта имаш од имигранта који ће ти се с породицом натоварити на ионако већ јако оптерећени државни буџет? Онога који ће с фамилијом живети од државне помоћи. А који ће уз то телефоном позвати и остатак фамилије која је остала у његовој земљи да му се прикључи. Његове пријатеље да не помињемо.
Да резимирамо: у сваку земљу си добродошао уколико можеш корисним радом допринети њеном развоју. У супротном – ниси добродошао. Не може имигрант рачунати на разумевање ако (као што раде Пакистанци у Атини!) напада на улици жене отимајући им из руке торбице... У овим временима тешке економске кризе ,,имигрантска социјала” скоро више нигде у свету не пролази.
Новинар, Париз
