среда, 14.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 27.08.2012. у 22:00 Јово Бакић

Рат етносећања

Ових дана је један католички свештеник и историчар Стјепан Разум (лепо презиме, иако у нескладу са понашањем његовог носиоца) негирао почињени геноцид у Јасеновцу називајући систематско и масовно убијање Срба, Јевреја и Рома, те хрватских антифашиста у циљу њиховог истребљења „српским митом”. Да ствар буде црња, шеф Одсека за односе са јавношћу Загребачке надбискупије, Звонко Франц, док се наводно ограђивао од изјава свог колеге, додатно је геноцид релативизовао рекавши: „Злочини у Јасеновцу, као и онај у Овчари, јесу за жаљење”. Наиме, у Овчари су злочинци убили више од двеста људи, а у Јасеновцу је убијено око 500 пута више. Разуме се, званична Србија је протестовала преко свог амбасадора у Загребу. Римокатоличка црква у Хрватској испољила је посредством поменутих представника интелектуалну и моралну беду. Да ли ће икада у црквама бити мало више разума и саосећања са патњама оних који им не припадају?

Посебну потиштеност, међутим, изазива рат етносећања у Србији, Хрватској, и БиХ. Наиме, неке реакције на горепоменуте изјаве сведоче да он, 67 година после Другог светског рата и 17 година после ратова из деведесетих, не јењава. Показало се, по ко зна који пут, да страдања у Јасеновцу служе националној самовиктимизацији. На пример, има гледишта да Срби треба да створе српски Јад Вашем; криви се „Европа” због тога што „помаже Хрватима у негирању свих злочина”; нападају се и владике СПЦ пошто су „на страни Ватикана”, и сумњиче се да „продају српску крв” како би им „Ватикан дао неко почасно одликовање, путовања по свету, или почасни докторат”, а критике због недостатка родољубља није поштеђена ни САНУ.

Заједничко наведеним коментарима јесте националистичко самосажаљење. Уопште, српски национализам је често самовиктимизујући, јер инсистира да су Срби, као нација, били увек жртве, док се учешће Срба у чињењу масовних злочина, по правилу, релативизује или негира. Тако, масовни злочини четника током Другог светског рата у источној Босни и у Санџаку сматрају се тек осветом за усташка злодела, док се сребренички геноцидни покољ релативизује наводном осветом за систематске покоље трупа под командом Насера Орића у околини Сребренице или се, пак, говори о знатно мањем броју побијених (што је, иначе, омиљени спорт хрватских историчара у вези са усташким покољима Срба), а неки га сасвим негирају (слично „Разуму” који Јасеновац сматра „српским митом”).

На несрећу, и међу Бошњацима човек може приметити изражену склоност стварању монопола на жртву, па се на рамазански Бајрам, муслимански благдан који би требало да одише радошћу, на сарајевском бајрамском концерту могла слушати тугаљиво-отужна песма о шехидима, погинулим ратницима за ислам („шехиди, гдје сте сада, птице бијеле”), док су у сарајевским књижарама књиге о геноциду над Бошњацима још увек најзаступљенија литература. Ова склоност самовиктимизацији Срба, Хрвата („домовински рат против српске агресије” и „страдања Хрвата” у обе Југославије) и Бошњака, а релативизацији и негацији масовних злочина које су припадници ових нација починили једни другима представља хумус новим међусобним ратовима у будућности.

Када неки сматрају да је више стотина хиљада људи побијено у Јасеновцу, онда заборављају да је укупан број погинулих на простору целе Југославије био око милион. Озбиљни истраживачи, Србин Богољуб Кочовић и Хрват Владимир Жерјавић, независно један од другог израчунали су да је вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000. За оне који у својој самовиктимизујућој мегаломанији мисле да је то мало, препоручљиво је да размисле о чињеници да је укупан број погинулих у БиХ током последњег рата био управо толики. Није утеха ни то што већина Бошњака тај број не прихвата, већ сматра да је он дупло већи, те верује да Срба међу жртвама готово и да нема. У овај рат етносећања спада свакако и прича о десет геноцида над Бошњацима у историји.

Овакво стање свести међу Србима, Хрватима и Бошњацима, где је број жртава унутар нација којима неко припада знатно преувеличан у циљу остварења монопола на статус жртве, док се број жртава суседних нација систематски смањује, релативизује или негира, не слути на добро. Неопходно је разумети да су жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација, те да је саосећање са патњама других људских бића и осуда оних који те патње узрокују без обзира на националну припадност етичка обавеза човека. У противном се Срби, Хрвати и Бошњаци удаљују од суштине људскости, а приближавају новом рату и новим жртвама.

Коментари19
70730
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља