петак, 09.12.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:31

Чекајући пред амбасадом (збогом домовино)

Аутор: Милан Д. Немачкасубота, 01.09.2012. у 07:08
"Чекајући у реду..." (фото архива сервиса sxc.hu)

Почетак мог чекања је у Београду. 1999. година, јесен, Бирчанинова улица, Немачка амбасада...
На жалост, су остала чекања била испред Српске амбасаде / конзулата, који за разлику од Немачког, није био у граду у ком живим.

У Немачку сам дошао са 25 година. Мушки део популације мојих и сличних година ће
препознати предности и мане ове одлуке. У војсци нисам био.

Убрзо након мог одласка је донесен закон, да добијање пасоша на десет година, није условљено одслуженим војним роком. Мој пасош је важио до мојих 26 година и 5 месеци. Обрадовах се ја и одох пред амбасаду у Бону, да сачекам ред и заменим још увек важећи пасош, пре него што се закон поново не промени…

Можда је закон донесен, али је и даље био у рукама људи који су га спроводили. Извесни М., строги конзуларац, је био чврсто одлучио да још увек важећи пасош нећу заменити, а посебно да пасош на десет година нећу добити, пошто ми је војска само на још две године одложена...

Родио ми се син. Стао ја у ред пред амбасадом да га пријавим. Жена и ја смо у браку били 5 месеци у моменту када се син родио, па сам прво добио формулар да потпишем да признајем очинство ?!?! Признадох ја очинство. Потврду да сам тата су ми издали одмах, али уверење о држављанству и извод из матичне књиге за дете не добих. Не добих га ни након 6 месеци, па сам (за сваки случај) сина уписао директно у књиге у Београду.

Прошла година дана, затворила се амбасада у Бону, послови се преселише у конзулат у Диселдорф. Постава у конзуларном одељењу се променила. Мој пасош истекао.

Закон о пасошима је остао исти, па ја одлучих да испробам срећу поново. Након много чекања, прими мене конзул. На жалост, његово тумачење закона беше по мене још горе од претходниковог. Упркос мојој припреми за састанак, и цитирању слова закона, са позивом на одговарајући члан, не постигох ништа. Без одслужене војске, нема новог пасоша. Конзул ме посаветова да "тона наших грађана седи у Немачкој годинама без папира, па ни мени неће шкодити пар месеци без пасоша исто да поседим, а да у октобру године у којој пуним 27 година, стичем право на пасош од 10 година".

Моје објашњење конзулу, да чињеница да немам пасош, значи прекид у боравку, пошто је боравак истекао са пасошем. Да губим дечији додатак (пошто немам боравак), и у случају да мој послодавац сазна, губим и посао, узимајући у обзир да без важећег боравка нема ни важеће радне дозволе - није уродило плодом. Пасош нисам добио.

Дође октобар, и (након чекања пред конзулатом) добих дуго ишчекивану плаву путну исправу.

Родила се и ћерка...

Подучен претходним искуствима сам се наредних година јако трудио да документа за породицу вадим искључиво у СУП-у на Новом Београду. Чекање је било краће, а шансе да нешто крене наопако мање.

Чеках ја још у пар наврата ред пред нашим конзулатом, за ствари које у Србији нисам могао да завршим, или за које нисам имао времена да идем у Србију...

За одлагање војске после навршене 27 године живота неколико пута.

Чеках за добијање Руске пословне визе два пута, за добијање Кинеске пословне визе... Тешко је било мом послодавцу у Немачкој објаснити да треба визу за Русију да вадим у Српском конзулату. Још је теже било извесној службеници у нашем конзулату објаснити да она то стварно и може да ми изда. Званични језик у дипломатији је француски. Седим у Српском конзулату у Немачкој, вадим Руску визу, а зовем колегу Француза на мобилни, који ми на енглеском диктира како се на француском пише "пословно у Русију", да би службеник амбасаде то откуцао у пасош....(свака част читаоцу, који из једног читања ову реченицу разуме).

Последње у низу чекање у реду: март месец 2011. Сто километара пута до Диселдорфа је протекло без гужве. У 8.25 сам био пред конзулатом. Пред вратима ред као и увек. Врата од конзулата закључана као и увек. На звоно се нико не одазива као и увек. У моменту када је један од посетилаца (који је на време устао) излазио из зграде - уђох. Господин на портирници, иза дебелог стакла љубазан као и увек...

Домовина ми је у протеклих 20 година име и површину неколико пута мењала, али је ова кулиса дефинитивно остала иста.

Велика промена у односу на претходна искуства је релативно празна чекаоница. Није ми јасно зашто људи морају да чекају испред врата, на улици, по хладноћи, када је конзулат отворен, а чекаоница празна. Није ми јасно зашто чекаоницу не отворе пре отварања конзулата, да људи у топлом чекају почетак радног времена.

Није ми јасно зашто у чекаоници не постоји тоалет за народ који од 4 сата ујутру чека, него по потреби треба да изађу из зграде и иду преко пута у "Steh-Kaffee" - киоск који између осталог продаје бајат "топао бурек". Није ми јасно зашто у 21. веку треба да се чека ред, а не може телефоном да се закаже састанак за одређени датум и време. Није ми јасно зашто се на телефон у конзулату нико не јавља. Зашто на е-маилове нико не одговара.

Зар не би Амбасада / Конзулат Србије требала да заступа интересе и штити своје држављане у иностранству? Оваквим приступом само даје пример страној земљи како може и треба да се односи према њеним грађанима.

Кратка анегдота из конзулата данас допуњује горњу реченицу:

Поред мене у реду госпођа, класичан пример гастарбајтера који је СФРЈ напустила 60-их година прошлог века. Стигао јој је пасош након годину дана чекања, са датумом рођења који се није поклапао са њеним рођенданом. Након вишеструког слања од једног до другог шалтера, прима је "љубазни" службеник који јој каже да нови документ неће добити са промењеним датумом. Да треба лепо немачким властима да објасни да јој се датум рођења после 40 година напрасно променио. Да ако хоће, може да иде пред суд, али да се то не исплати зато што то мора у Србији да уради, пошто немачки судови нису надлежни за наш конзулат. Да није на пијаци па да може да прода (се одрекне) српског држвљанства. За одбацивање српског држвљанства јој треба потврда Немачке да ће је примити у своје држављане. Да ту потврду не може да добије без важећег боравка у Немачкој, који не може да добије без важећег српског пасоша...

Збогом, домовино.

Желим ти да успеш да горе наведене, и сличне проблеме решиш. Ја на жалост више не могу да чекам.

Постадох Немац.

.........

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће легалне последице. Редакција.


Коментари37
78112
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marie
@mihailo sumadijski Naravno da se kaze Diseldorf, jer pise se Düsseldorf, a duplo nemacko s se uvek cita kao srpsko s. Pre nego sto komentarisete u takvom stilu, proverite.
Михаило Шумадијски
Град се зове ДИЗЕЛДОРФ а не Диселдорф.Учите мало Немачки ,требаће вам.
Dusan Mitrovic
Dragan Milojevic je najkrace i najkompletnije objasnio nase dileme ! Bravo majstore !!! Dusan
Ko razume shvatiće mrle
Pa prosto je. da bi se odredjeni deo stanovništva koji radi u administraciji i birokratiji bavio nečim, a koji ne zna da radi druge stvari, nesposobni, i ne želi da radi ono što su radile njihove bake(na selu,proizvodile hranu) potrebno je što više zakomplikovati procedure. tu je sva tajna. Kad bi sve išlo glatko i brzo i jednostavno, za njih ne bi više bilo posla. Takodje,to je plodno tle za korupciju i zaradjivanje ispod žita na račun gradjana.
stef m
uh verujem da je sve to tacno, a mozda i gore. medjutim, nase iskustvo iz konzulata u torontu je skroz pozitivno. zakazivanje telefonom radi, e-mail radi takodje, pasos sam cekao 55 dana, a moja zena oko 40. oni kazu da je zakonski rok 60. ok. imamo i srpski i kanadski pasos, neznam sta bih uradio da mora da se bira samo 1. ljudi su ljuti na srbiju dok zive u njoj (sa razlogom), a posle nekog vremena u drugoj zemlji im prokleto nedostaje. eto....

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља