петак, 07.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 12.09.2012. у 22:00 Јован Б. Душанић

Дуже се ради, а лошије живи

Данас човечанство (сем уског слоја најмоћнијих и најбогатијих) плаћа огромну цену за лажну економску теорију и погрешну економску политику која се у свету води последњих деценија, а која се базира на неолиберализму, док озбиљне економске и социјалне последице постају очигледне све већем броју људи. Једна од њих је забрињавајући раст неједнакости који се бележи управо од осамдесетих година прошлог века, када неолиберална идеологија постаје доминантна. До убрзаног раста неједнакости долази не само у економски слабије развијеним земљама него и у најразвијенијим државама света.

Док је крајем седамдесетих година један проценат најбогатијих Американаца присвајао мање од девет одсто укупних доходака САД, 2007. године тај проценат је износио 23,5. Уз то, један проценат најбогатијих контролише више од 40 одсто богатства земље. У овом периоду плате се реално не повећавају. Међутим, смањење просечних прихода радника није аутоматски значило и смањење потрошње просечне америчке породице, а што се остваривало преко три механизма:

1. Све већи број жена почео је да ради и на тај начин повећава породични буџет. Тако је крајем седамдесетих година прошлог века радило 12 одсто, а крајем деведесетих већ 55 одсто мајки које су имале децу млађу од шест година. Међутим, временом су трошкови ангажовања других за кућне послове и бригу о деци, те повећани издаци жена због свакодневног одласка на посао, надмашили допунска средства које је запослена жена доносила у домаћинство, па је било неопходно обезбедити допунске приходе преко другог механизма.

2. На послу се остаје све дуже па је просечна америчка породица крајем деведесетих прошлог века годишње радила 500 часова више него седамдесетих година. Запослени су све више часова проводили на послу (а то има границе – дан има само 24 часа), али су трошкови домаћинства из године у годину расли. Примера ради, просечна цена куће седамдесетих година прошлог века износила је око 65.000, а 2006. године око 250.000 долара. За последњих десет година удвостручена је школарина за више образовање. Како је плата по часу рада стагнирала, а трошкови домаћинства непрестано расли требало је наћи допунска средства да би се бар задржао достигнути ниво стандарда и морало се прибећи трећем механизму.

3. Домаћинства су присиљена да се све више и више задужују, па је за последњих 30 година дуг просечне америчке породице порастао са 50 на 138 одстогодишњег дохотка. Користи се по неколико кредитних картица, аутомобили се узимају на кредит или лизинг, школују се деца уз помоћ студентског кредита, купују се куће уз коришћење хипотекарних кредита итд. Када је напокон, пре неколико година, дошло до пуцања балона дугова показало се да је и овај механизам исцрпео своје могућности.

Док су седамдесетих година у просечној америчкој породици примања главе породице било довољна за издржавање домаћинства (текућа потрошња и сви предмети комфора, кућа, два аутомобила – за себе и жену, школовање деце и слично), а задуженост по кредитима релативно ниска, сада у кући раде оба супружника да би одржали стандард од пре неколико деценија, а домаћинства су много задуженија. Тако смо дошли у ситуацију да се последњих деценија бележи значајан раст продуктивности рада – чије плодове ужива само танак слој најбогатијих. Уместо да раст продуктивности води скраћењу радног времена и порасту плата (што је био случај од Другог светског рата до седамдесетих година прошлог века), направљен је систем у коме огромна маса људи остаје ван процеса рада како би они који раде морали да пристану на било какве услове који им „газде” одреде.

У јануару 2010. компанија Форд је, уз велику медијску помпу, објавила конкурс за пријем 1.200 радника у погону монтаже у Чикагу, али је потпуно незапажено прошла информација да новозапослени морају да пристану на двоструко мању плату од већ запослених радника.

На крају, рецимо да је неолиберализам идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних, а они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. То може да траје све док се критичан број грађана не нађе у безизлазном положају и, што је још важније, док не буде свестан истинских узрока због чега је у ћорсокак доспео, а онда се може очекивати и акција која ће имати изгледе на успех.

Редовни професор универзитета

Коментари15
ed438
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana Stankovic
Odlican tekst. Kapitazam je koristan samo u onoj meri u kojem mu demokratija stavlja regulatorne brnjice (npr. regulacija finansijskog sektora tako da investiranje u proizvodnju bude isplativije nego berzanske spekulacije. To se nikada nece desiti samo od sebe). Toliko smo postali opijeni bajkama o nepogresivosti trzista da smo zaboravili na svoju kontrolnu ulogu... i sad se nalazimo ovde. Meni ovo novo budjenje levice u Evropi zaista budi nadu. Na kraju neka od najuspesnijih drustava danasnjice (skandinavska) su socijal demokratska. Trzisna privreda uz jaku demokratsku regulaciju izgleda kao 'win win' za sve. Dodatno, ne treba ponavljati greske proslosti i mislita da je planska ekonomija resenje. Bar mi treba da znamo bolje. Da bi takva ekonomija funkcionisala vecina mora da bude izuzetno svesna i drustveno odgovorna.Za sada je to nista drugo do utopija
A R
I Boris Boris je lepo primetio da je takva ucena radnika (uz veliku nezaposlenost) moguca zato sto mnogi dalekoistocni narodi rade pod uslovima ispod svih civilizacijskih normi. Dakle, i u Kini, poslednjoj zemlji komunizma koju liberalni kapitalisti obozavaju, mora da se javi kriticna masa radnika...
MiT TiM
Nikola Tesla, genijalac svih vremena, rekao je jos u osvit XX veka da ako pustite kapitalizam da se razvija, zapalice ceo svet. Ne dogadja li se to bas danas citav vek posle od ovog genijalnog providjenja?
Ja cu vam reci
Ko su izazivaci ekonomske krize . Oni koji su se ustolicili u Vasingtonu , Njujorku , Frankfurtu ... , VLASNICI AMERICKIH FEDERALNIH REZERVI koji STAMPAJU DOLARE BEZ POKRICA , povecavaju inflaciju , ratuju po celom svetu , toboz , " braneci" Izrael od onih koje ne mogu da ucenjuju , kontrolisu i potkradaju . Ratovi jako puno kostaju i to neko mora da plati , a placa , naivni i glupi americki narod , i posledicno , lancano i mi ostali . Sve je jasno kao dan , samo je potrebno , vecini , dugo vremena da sloze mozajk .
stevan v
Pored ovog gore recenog u naslovu,treba dodati ono sto je Marks u Das Kapitalu prorocanski predvideo.To odnosi na sve vece zaduzivanje stanovnistva kod banaka,da bi kupili robu,stanove,tehnologije i sve drugo sta nude bogati kapitalisti,vlasnici svetskih mocnih korporacija i banaka.Da bi dosli do svega ovog neophodnog za zivot, zaduzivanje ce se odvijati do iznemoglosti i tada ce svet,prema Marksu,poci putevima komunizma..

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља