субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 14.09.2012. у 22:00 Зоран Миливојевић

Љубав и васпитање

Пре пола века психоанализа и друге психотерапијске школе уверљиво су показале и доказале да су она деца која су одрасла без родитељске љубави израсла у неуротичне личности. На основу те чињенице, створена је претпоставка да је за дететов правилан развој и његово будуће ментално здравље најважније да му се довољно показује да је вољено. Претпоставља се да ако недостатак љубави изазива неурозу, да би њено показивање и давање творило ментално здравље.

То је разлог због којег се многи родитељи којима је стало да буду добри веома труде да детету што више и што чешће показују љубав, као и да избегавају сваку ситуацију у којој би дете могло да се осети невољеним или недовољно вољеним.

Последица је да су се појмови волети дете и васпитати дете потпуно спојили и поистоветили. Одбачен је некадашњи, средњоевропски модел васпитања који је препоручивао дисциплиновање уз истовремено избегавање показивања љубави, а устоличен је савремени модел који препоручује показивање љубави, а дисциплиновање деце чини неостварљивим.

После више деценија доминације овог пермисивног, попустљивог начина васпитања, суочени смо са његовим негативним последицама. Уместо да твори ментално здраву децу која су способна за самостални живот, испоставило се да модел твори егоцентричне и нарцисоидне одрасле, заинтересоване само за своје уживање, неспособне да воле, недовољно способне да контролишу импулсе и због тога склоне насиљу, узимању дрога, алкохола.

О овим и читавом низу других проблема који су настали као последица попустљивог васпитања, веома документовано пише психолог др Арик Сигман у књизи „Размажена генерација” коју ускоро објављује „Психополис”. Сигман нас опомиње да смо унутар западног цивилизацијског круга направили трагичну грешку када смо поистоветили љубав и васпитање, те да је крајње време да те појмове поново раздвојимо.

Данас је јасно да смо бежећи од претерано социјализованог детета отишли у несоцијализовано дете, од неурозе у нарцисоидност. Лек није повратак на старо јер није љубав та која квари децу. Квари их недостатак дисциплиновања. Плашећи се да их деца неће волети, савремени родитељи су усвојили дечје дефиниције да је љубав све оно што код детета изазива пријатност, а да нељубав изазива непријатност. Морамо поново да колективно учимо, укључујући и понеког стручњака, да дисциплиновање деце није израз нељубави, него управо љубави. Помозимо деци да схвате да постоје и веома корисне ствари које су непријатне, а које дете мора да научи и усвоји. И зато је нова формула васпитања: љубав плус дисциплина.

Коментари2
19c61
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Grmilko
Данашње српске мајке не рађају синове него фараоне. Од којих праве идиоте. Тиме што им испуњавају све жеље. Моје мишљење? Не! Ово је 1910 године написао Владика Николај. Шта ли би данас рекао?
Miloš Bogdanović
Hedonista misli da je ljubav ugađati njegovim sebičnim hirovima. Mladić će podeliti sa devojkom uživanje u narkotiku, misleći da je voli. Prijatelj će prijatelju pomoći u prepisivanju na ispitu, takođe uveren da je to prijateljstvo. Ako nekoga zaista volimo, zar ćemo mu ponuditi cigaretu, alkoholno piće ili nezdravu hranu? Ako majka udovoljava svim hirovima svoga deteta, jer ne može da trpi njegovo negodovanje, da li ta majka zaista voli svoje dete, ili više voli svoja osećanja od samog deteta? Svašta se danas naziva ljubavlju, svako ugađanje tuđim slabostima, ali prava ljubav nije emotivna popustljivost već podrazumeva prepoznavanje realnih potreba druge osobe. Pogledajmo šta se u razvojnoj psihologiji smatra uzrokom zaostajanja u razvoju detinje ličnosti (fiksacije): “Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (N. Tadić, Psihijatrija det. i mlad,70)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља