Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, живиса скалпелом.Многима је омогућила да живе без болова, a изузетно је цене и колеге. Признање колега је посебно важно због мушког става да жене не могу да буду добри хирурзи, посебно не неурохирурзи.
Рођена је 30. августа 1959. у Ужицу. Средњу школу завршила је у Москви. У главном граду Русије је кренула и на Медицински факултет, а дипломирала је у Београду с просечном оценом 9,60. Поред руског језика говори још енглески и француски.
Спремно улази и у сва друга доказивања. Прошлог маја је, као члан тек оформљеног Социјалдемократског савеза, била кандидат за председника Србије.
Живи у Београду. Окренула се неуронауци, политици, породици, пријатељима.
Од кад сте у неуронауци?
Још у гимназији сам одлучила да будем неурохирург или да се бавим конструкцијом авиона. Пошто сам се, због очевог посла, затекла у Русији нисам могла као странац да студирам на Авио-институту, па сам отишла на медицину.
Како видите мозак?
Као свемир. Свака нервна ћелија је као звезда. Свака потпорна ћелија је као планета... Радим на најделикатнијем органу људског организма. За мене је све то повезивање духа, материје, енергије... Обожавам хирургију зато што је конкретна. Одмах видим резултат рада. Може да звучи нескромно, али кад спасим пацијента, као прошлог понедељка дечака од 17 година, осећам се као продужена рука бога.
Како се у мозгу формира карактер, савест...
Нешто је генетика, а нешто је васпитање с тим да је породица пресудна за обликовање личности. Наравно, значајна је и околина. Зато поштујем идеју да се деца с посебним потребама укључе у колективе са здравом децом.
Да ли су мисли и живот у истој равни?
Каже се: „Какве су ти мисли, такав ти је живот”. Али, не дословно. Човек је емоционално биће. Оно што нас дефинише као људе су – емоције. Зато човек не би требало себе да губи на негативним емоцијама. Кад се пробудим моје основно питање себи је: „Шта данас да урадим да ми буде боље”.
Које су могућности мозга?
Несагледиве. Мислим да никад неће бити конструисан тако савршен компјутер. Ми користимо минималне могућности мозга. Искоришћеност мозга не прелази цифру од три одсто!
Који је ваш циљ у науци?
Веома се трудим да допринесем проналаску ефикасне терапије против малигних тумора на мозгу. Та онкологија ме највише привлачи.
У чему је драж рада са студентима?
Код нас на клиници важи правило по коме онај ко није у настави, на Медицинском факултету, није успео. С друге стране као професор морам да пратим развој науке, да магистрирам, да докторирам... Уз то добијам још једну плату, а и веома је важно што са студентима размењујем енергију: они из мене црпу знање и искуство, а ја из њих лепоту и низ младалачких жеља.
Шта сте у том смислу понели из куће?
Јединица сам, али строго вођена. По понашању и карактеру сам на оца. Ми смо експлозивни, реагујемо на прву лопту, а мајка не. Од ње сам научила сјајну изреку: „Кад год сам нешто рекла – покајала сам се, а кад год сам отћутала – никад се нисам покајала”.
Какве везе има политика с мозгом?
Врло велике. Политика је ушла у све поре нашег живота. Ако нисам распоређена на нека места не могу за своју клинику да добијем чак ни оно што ми је потребно за свакодневни рад. Ето, дотле је дошла наша политика! А ушла сам у политику зато што много тога хоћу јавно да кажем, а говорим само оно што мислим.
Шта, на пример?
Врло сам разочарана оним што нам се догађало и после 2000. Ми живимо у – агресивном примитивизму. Та бахатост и безочност која је толико освојила људе у власти је несхватљива. Зато млади људи одлазе из Србије.
Шта бисте учинили да сте председник Србије?
Завела бих ванредно стање. Наравно да би они који су нам покрали паре, морали да одговарају и да украдено врате. Још је Ђовани Фалконе, чувени италијански судија, рекао: „Само пратите токове новца и – све ће вам бити јасно”...
Како прилазите љубави?
Отвореног срца. Никад се нисам бавила преварама. Кад сам била с неким, била сам само с њим. У 25. години сам се удала за колегу. После четири месеца смо схватили да не можемо да живимо заједно. А волели смо се и кад смо се разводили. Он сад има супругу и две ћерке, али увек можемо да рачунамо једно на друго.
Да ли сад имате партнера?
Не. Кад неко као ја научи да живи сам партнер му помало и смета. Знам да у овим годинама не може баш да ми задрхти срце. Ипак, ништа нема без емоција. Мора за њега нешто да ме веже. Е, кад бих таквог нашла не бих имала ништа против да будемо заједно.
Који је ваш мото?
Начин живота ме увео у став: „Ниједан дан без плана”.
Да ли сте желели да се остварите као мајка?
Искрено речено не могу да кажем да сам имала мајчински нагон. Од 25. године сам се потпуно предавала пацијентима, а оперишем људе свих доба, од беба до стараца. Да би се неко остварио и у породици и у послу морају да се склопе коцкице. Код мене се оне нису склопиле. Посветила сам се ономе што ми је ишло од руке – послу.
Како се одмарате?
Уз музику, нон-стоп и кад радим и кад спавам... Углавном је то инструментално, лагани џез, у сали сасвим тихо. Не волим тишину. Волим да прочитам добру књигу, да погледам леп филм...
