Док Крејг Ливејн, селектор фудбалске репрезентације Шкотске, после сусрета са Србијом и Македонијом трпи тешке критике због недостатка „тактике која одговара духу нације”, дотле један тенисер засењује дружину са „Хемпден парка” и чини сваког Шкота поносним. Колико је његово њујоршко финале са Ђоковићем било важно за Шкотску, сведочи и појављивање Шона Конерија и Алекса Фергусона.
Победника Ју-Ес опена Ендија Мареја ће данас, у родном Данблејну, дочекати као јунака, мада му неки у Шкотској замерају што се јуче није појавио на Олимпијској смотри у Глазгову. На њој су грађани поздравили шкотске представнике на Играма у Лондону на којима су, нормално, учествовали као Британци. Појавили су се готово сви освајачи медаља, предвођени Крисом Хојем, али остао је горак укус због изостанка новог „краља Њујорка”.
Иако је овај дефиле био, како тврде организатори, једна од промоција Глазгова као домаћина Игара Комонвелта 2014, неки политичари су упозорили да је то, пре свега, „допринос у припреми референдума о независности 2014”. Па тако, док једни жале што се тренутно најпопуларнији Шкот није појавио (уз образложење његовог „пи-ара” да му је потребан предах) дотле има и оних који сматрају да је то био „прави потез”.
Како год, Енди Мареј није више обичан спортиста, не само зато што је ушао у онај узак круг освајача гренд слем турнира, већ и због чињенице да је и Шкот и Британац. И да ће његово име имати посебну тежину како се буде ближила 2014.
Рођен је 15. маја 1987, недељу дана пре Новака Ђоковића, с којим је као дечак, на истом турниру, закорачио у свет такмичарског тениса. Од тада су и пријатељи и ривали. Ишао је у основну школу у Данблејну и био је присутан 13. марта 1996. када је Томас Хамилтон убио 16 ученика и једну одраслу особу у злочину који је био светска вест дана. Имао је среће да буде у групи која је некако избегла сигурну смрт.
Први тениски учитељ била му је мајка Џуди. Са 12 година је освојио Оранж боул, са 15 се уписао у чувену школу тениса у Барселони „Санчез–Касал”, а са 16 је почео да игра на челенџерима и фјучерсима. Са 17 је освојио јуниорски Ју-Ес опен и постао најмлађи члан Дејвис куп репрезентације.
Професионалац је седам година, али до прошлог понедељка није имао ниједну гренд слем титулу. Иако је побеђивао и Ђоковића и Федерера и Надала, многи стручњаци су тврдили да је излишно говорити о „великој четворци” све док не освоји неки од највећа четири турнира.
Кад је почетком лета изгубио од Федерера у вимблдонском финалу, напустио је терен у сузама. Изгледало је да ће још дуго носити жиг „вечитог губитника”. Али, убрзо је показао да има један од најчвршћих карактера, пошто је после таквог разочарања пред својом публиком успео на истом терену да победи у олимпијском финалу истог ривала, препустивши му свега седам гемова.
И опет, кад су после олимпијског злата (освојио је и сребро у миксу) критичари наставили с причама да још нема гренд слем титулу, да га притискају легендом о Фреду Перију (последњи Британац с пехаром „велике четворке”, освојеним 1936. године), коначно им је запушио уста у Њујорку, савладавши званично најбољег спортисту света.
