среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Капор је српски Чехов

Аутор: Зоран Радисављевићпетак, 21.09.2012. у 12:30
Момо Капор (Фото Т. Јањић)

Билећа – Округлим столом „Књижевно дело Мома Капора”, у Билећи су почели четрнаести Ћоровићеви сусрети писаца „Српска проза данас”. Скупу, у чијем је раду учествовало петнаестак писаца и књижевних критичара, присуствовала је и Љиљана Капор, пишчева супруга.

Јован Делић, у уводним напоменама, подсетио је да је Капор добио награду „Светозар Ћоровић” за књигу „Успомена једног цртача”, 1999. године. То је космополитска књига једног изразито национално усмереног уметника. Толико је у њој света – да човек пожели мало више Херцеговине. Али, то је у традицији српске књижевности: она је од Светог Саве, преко Доситеја и Вука, па и Црњанског, Растка Петровића и Иве Андрића, све до данашњих својих најзначајнијих писаца, изразито космополитска, универзална, с тежњом да се интегрише у свет.

О Капоровом боемском трагању за „изгубљеним рајем”, у књигама, и у сликарству, говорио је Светозар Кољевић. Његов роман „Зелена чоја Монтенегра”, приметио је, чежња је да се културолошке разлике премосте, или бар гледају без злобе. У том смислу, значајна је блискост кнеза Николе и Осман-паше, као и пријатељство Моме Капора и Зуке Џумхура. Радослав Братић је истакао да је „Политика” много добила што је у недељни број вратила Капорове приче, а потом је подсетио на његове речи када је добио награду „Светозар Ћоровић”: „Ми Капори, умиремо или од срца, или од метка. Најбољи међу нама, од метка у срце”.

Попут митског грчког краља Мидаса, који је све што погледа претварао у злато, истиче Рајко Петров Ного, Момо Капор има проклетство да се све што напише и објави – претвори у бестселер. Али има и растрежњујућу самосвест, коју кроти охолост, јер зна да је пут у књижевност, с обе стране, засут гробљем бестселера. Свака велика култура била би срећна да има писца какав је Капор. Само код нас, скрибенти могу тако комотно, са висине свога непостојања, у некад озбиљним новинама, да шиље своја тупа пера на оно што пише и прича овај српски Чехов. Лак и прозрачан, у џинсу, или маскирној униформи.

Уз напомену да је Капор култни писац српске џинс-прозе, Петар Пијановић је нагласио три најзначајније новине које је донела његова проза: он успоставља критички, нов однос према етаблираним, идеологизованим вредностима и према такозваној озбиљној књижевност, доноси нове теме које се, пре свега, тичу света младих и битно иновира жанр којим се тај свет приказује.

Ранко Поповић је говорио о поетици прозе Моме Капора, на примеру његове књиге „Хроника изгубљеног града”. Потом је испричао да у Босни и Херцеговини никако да се оконча рад на колекцији „Сто словенских романа”, јер је Република Српска, као своју прву, најважнију књигу, предложила управо „Хронику изгубљеног града” Моме Капора. Додао је на крају да ће Капор тек добијати на значају. Надахнуто, духовито, Вуле Журић је говорио о ратним данима у Сарајеву, где је рођен, када је желео да постане књижевни лик. И док таворимо у „топлом сиромаштву”, нема никога да за страшну будућност испише садашњост – као будућу бољу прошлост. Недостаје, управо, Момо Капор, који би, злу не требало, записао све те вредне ситнице.

Мићо Цвијетић је упоредио три књижевна гледања на прозно дело Мома Капора: Милисава Савића, Рајка Петрова Нога и Бранка Стојановића. Савић, у предговору књиге „Најлепше приче Мома Капора“, каже да се Капорове лепе приче дешавају у садашњости, свуда тамо где се њихов аутор „скита”: на Ади Циганлији, у Сарајеву, Њујорку, Паризу, Дубровнику или кршевитој и ратничкој Херцеговини. У књизи „Запиши то, Рајко”, Рајко Петров Ного говори о нераздвојном пријатељству два потпуно различита карактера, који су се као магнет привлачили: „Ја папан, он раја. Ја искључив, он благородан и отворен. Ја сеоско, па домско, он градско дете“. Бранко Стојановић је Капору посветио читаву књигу: „Момо Капор – од џинс прозе до прозе у маскирној униформи”, у којој се бави Капоровим делом и односом критике према њему.

На драматуршке „рукавце” у прози Мома Капора указао је Бранко Брђанин. Прва Капорова позоришна драма била је „Лицитација“, која је изведена у Народном позоришту у Сарајеву, 1964. Душко Певуља је анализирао однос Игора Мандића према делу Мома Капора. Мандић истиче лакоћу Капоровог писања, као и несумњив квалитет његовог литерарног талента, а посебно указује на његов хумор и иронију, с којом разобличава скоројевићевски менталитет. Срђан Милићевић је нагласио да је Момо Капор био славнији од највећих музичких звезда, славнији од најпознатијих глумаца. Писао је занимљиво, читаоци његове књиге не остављају недочитаним.

У галерији „Просвјете”, у Билећи, изложбу слика и цртежа Мома Капора, отворио је Никола Кусовац.

У Гацку, почео је с радом научни скуп: „Херцеговина за време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918–1941”.


Коментари0
b5c5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља