понедељак, 23.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:08

Кишов пут вере у уметност

Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 24.09.2012. у 22:00
Да­ни­ло Киш

Поводом обележавања пола века од објављивања прва два романа Данила Киша „Мансарда” и „Псалм 44” (Космос, 1962) недавно је у Народној библиотеци Србије била отворена изложба Петра Краса „Омаж Данилу Кишу”, која се састоји од инсталације на зиду од црног сатена „Дунав 1942”, видео рада „Дунав 2012” и „Омажа Д. К.”, серије од 27 принтова. Изложба је на особени начин визуализовала неке делове Кишове поетике, а аутор нас је позвао да „размишљамо о посвећености, о доследности и идентитету, о снази вере у сопствени пут и о значају личног искуства у формирању једне уметности”. Крас је говорећи о почецима Кишовог стваралаштва истакао и његов јединствени литерарни проседе, који нам говори и о томе да је веровао у универзални језик уметности.

Међутим, у години овога јубилеја, објављена је и „Књига о Данилу” Саве Бабића, књижевног критичара, преводиоца, теоретичара превода, у издању београдског „Тардиса”, која о Кишу говори као о „тананом зналцу књижевности и књижевне теорије”, који се суверено кретао просторима мађарског, француског и руског језика и литературе. У овом делу, као сећање и сведочанство, садржани су Бабићеви текстови о Кишовим преводима, поетици, дружењу и разговорима са њим.Сава Бабић закључује слично, као и Крас у свом медију, да је Киш од почетка желео да проговори целом свету, не сметнувши с ума своје корене, прве подстицаје, породичну атмосферу; ту злокобну зимску 1942. годину рације Хортијевих фашиста у Новом Саду.

Своје виђење пола века од објављивања  „Мансарде” и „Псалма 44” Крас је образложио на следећи начин:

– Те књиге нису биле, наравно, Кишови књижевни првенци јер се он раније појавио на књижевној сцени, објављујући у омладинским билтенима и књижевним часописима своје прве песме и есеје. Ипак, у животу сваког књижевника значајан је тренутак када из штампе изађу на видело први романи, а то се Данилу догодило пре равно педесет година. Шта нам Кишов пример данас говори? Нешто, чини ми се, што нам у овом тренутку свима јако недостаје, док живимо под теретом тривијалне реалности која нас стално изненађује својим новим облицима економске принуде, друштвене кризе и хипокризије, када више ни у шта не верујемо. Јер, то се не сме заборавити, Кишов пут је био пут вере у уметност. Пред сам крај свог живота изјавио је да је његова болест, болест трагања за апсолутом посредством књижевности.

Када читамо Бабићеву књигу такође имамо осећај тог Кишовог трагања за сопственим изразом, смислом језика, још од првих песама које су припремиле теме његових потоњих романа, и увиђамо да је за Киша превод заправо био неки вид утехе, начин да једну песму која му се свиђала до краја учини својом. Једна песма – читав свет, целина уздигнута до универзалног значења, то је био поетски идеал Данила Киша, који је поезију преводио са стваралачком страшћу, ослобађајући се „лирског баласта”. Себе је једном чак и назвао „пропалим песником који своје поетске импулсе остварује преводећи поезију”.

„Много сам преводио поезију са француског, мађарског и руског, јер сам фрустрирани песник. Почео сам као песник, али сам на крају схватио да би поезија коју бих ја писао била лоша и да у прози могу много боље да изразим себе, било да се ради о роману, краткој причи или есеју”, рекао је једном приликом.

Како пише Сава Бабић, Киш је умео да уопшти своје преводилачко искуство, да успостави прецизан однос између настајања песме и настајања превода. Преводио је Петефија, Адија, Верлена, Цветајеву, Ђерђа Петрија, Атилу Јожефа, Миклоша Раднотија…

Међутим, та универзалност Кишова, коју истичу Бабић и Крас, налази се и у његовом „подједнаком устезању од идеологија левичара, марксиста, бољшевика, националиста и десничара”, због чега је био „оспораван и шиканиран од партијских апаратчика комунистичке Југославије и пред крај живота доживео је покушај опасне манипулације од стране домаћих националиста”. Саву Бабића понекад је подсећао на Белмонда из филма „До последњег даха”, за Петра Краса и Кишова уметност има нешто што се креће ка потпуном изразу који жели да обухвати тоталитет наше егзистенције. Литература и живот, да ли уопште постоје границе?


Коментари1
1406e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
Neverovatno preterivanje u ''vaznosti literature'' svedoci o pogresno shvacenom pokretu francuskog ''prosvetiteljstva''. Narocito u Rusiji i Srbiji. U Rusiji je san svakog intelelektualca da postane drugi Tolstoj, Dostojevski, itd. Matematicari , doktori, hemicari, fizicari, itd, svi bi radje bili knjizevnici. Od cega ce oni, molim lepo, da zive? Ili ,bolje, kako oni zamisljaju 'podelu rada'' o kojoj se oni ocevidno uopste ne brinu. Neko drugi naravno treba da ''kopa i ore''.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља