уторак, 26.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:21

Леси у дијаспори

уторак, 25.09.2012. у 22:00
"Повратак кући" (фото сервис sxc.hu)

Само што смо пристигли са одмора и спртили торбетине са прљавим стварима, домаћим специјалитетима и “куфером старих брига”, жена прилази телефону и јавља својима, који од раног јутра чекају “ко на иглама” да смо сретно допутовали.

Син хвата даљински, а ћерка милује мачке, које је за вријеме нашег одсуства тимарила њена школска пријатељица. Уморaн и исцрпљен прилазим фрижидеру, узимам дозну пива и скоро је наискап испијам. Ситног хода, босих ногу шетам по “голубарнику” и подригујем на сав глас. Нема сумње, комшије са свих страна (и доле и горе) су обавјештени да смо ту.

Олакшан „бацам“ блажени поглед кроз прозор, кроз који се, иначе, уочава само мали комад неба, а све остало скрива зграда тик уз нашу. Полугласно (више за себе) одајем признање желудцу, свијестан да би послије свих оних “помлављених” ћевапа, ђулбастија, бурека, прасетине, јањетине, кава, баклава, пива, цигара… и мања бетонска мјешалица “цркла“. Десном руком кружим по стомаку, у лијевој је већ друга дозна и шапућем (опет више самоме себи) да би стајање на вагу, сада, било бесмислено. Кунем се љутом папричицом да већ од следеће недјеље, док се мало стабилизујем и аклиматизујем идем на дијету. Моји, углас, траже хитно отварање и преосталих прозора и врата да се не потуше од прерађених бурека, које сам „позобао“ за вријеме вожње.

Мислим, сигурнији него икад, да је одмор за мене био стрес и ванредно стање, па је сходно томе реаговало и моје тијело, а и моја душа. Наздрављајући у част сретног “атерирања у дијаспору”, проглашавам “Годишњи одмор у завичају 2012” свечано затвореним и “цијелој посади” изражавам добродошлицу у гастарбајтерску свакодневницу. Само кратак аплауз (којим се желило рећи да коначно ушутим) и затишје. Опет прилазећи фрижидеру и ко фол чудећи се откуда ту толике дозне пива “убацујем у трћу брзину” и питам се (опет више за себе, уствари ја сво вријеме говорим сам са собом) како се могло десити, да сам их заборавио када смо полазили на пут. Жена само вели да кера не лаје због села .

Сутра је први радни дан послије одмора, недјеља је предвече, а ја заваљен у фотељи и у невјерици сладуњаво-пивске ошамућености. „Забуљен“ у те три „са вихором прохујале“ недјеље, избацујем, одхукујући, дуге димове цигарете, попут парне локомотиве која граби у тунел, а у глави се нижу још свјеже слике са одмора, као вагони композиције који нестају у утроби велике планине.

И док ми прве недјеље још није било ни јасно да сам на одмору, нити шта се око мене дешава, већ у другој половини друге сам почео нагло да се “одмрзавам” и постајем онај стари, “прије-дијаспорни човјек”. А треће? Ех, треће ме је већ од уторка поподне почео мучити стомак. Имао сам и лаку главобољу. Хватала ме блага грозница, али не од Божје звијезде, већ од неког подмуклог страха и сазнања: “без паре си нула”. Добро да се ауто није покварлио као једне од прошлих година, па не видјех “врага са седам брњица”. Нисам се могао начудити, како људи излазе на крај са толиком скупоћом.

Родбина и пријатељи су се потрудили да ми објасне све шта ми није било јасно и око чега сам се двоумио, или безразложно „троумио“. Ни сада ми још не иде у главу, како сам могао насјести самоме себи и својим осјећајима, а који су ме држали још до самог поласка на одмор, да ми је у туђини било додијало и да је сваким даном све теже. Кад сам чуо и видио својим очима како је код куће, сада ме је ко мало и стид пред самим собом (сва срећа, па нигдје лануо нисам, како је тешко, претешко бити странац и како ми овдје у дијаспори, неке чудне, невидљиве снаге, тијело моје мељу, а душу изгризоше).

Било ми је доста и газде и норми и подцјене и термина и пара и њиховог слављења самих себе…био сам пун ко шипак и само што нисам био пуко од муке, жељан родне груде и својих људи. И шта би? Задња два – три дана одмора бијах посве убјеђени у супротно. Уствари у успоредби са свим шта сам чуо и видио, шта се догађа у завичају, мени овдје у иностранству, гдје сам оставио више од пола живота и дрнчим ко магарац, скоро је па идеално. Да ми је неко причо да му се то десило, не би му повјеровао, исто као што мени нико неће.

Последње ноћи одмора нисам могао дочекати да сване, бијах узнемирен и рекох себи „Шта ће бит јесенас, нек буде вечерас“, те почех износити и паковати ствари, изнова савлађујући геометрију неправилних тијела, упорно се трудећи, да не остане ни милиметар неискориштен у гепеку, знајући да су у вакуму месо, воће, поврће и сиреви дуготрајнији. Већ прије зоре „на тридесет дана полетјех” из завичај, пут „раја“, бацајући поглед на мало, једва видљиво, ластавичије гнијездо, окружено још незрелим гроздовима младе лозе, која се већ успела до испод гаражне стреве.

Колико ли сам само пута и од колико људи за те три недјеље чуо “Благо теби, спасио сие се! Ти си тамо код старих капиталиста и праве господе, гдје се зна шта је ред, рад и закон. Јесте да они скидају кајмак, користе вас, ма нема збора, али баце покоју мрвицу и огризотке и вама. Добро де, користе они вас, па зна се то. Они су свој на своме, али не дају ни да ви крепете и скпавате. А види наше господе! До јуче ни честитих гаћа на себи нису имали. А погледај сад?! А шта има радник?! Е, мој брале! Ал није ни чудо. Погледај, среће ти, колико нам је само људи крезаво? Па и да хоће немају чиме угристи газду! Само цвиле и реже ко… ко уштројена штенад, крај празних сиса офуцане кује”.

Ех, шта би све наш човјек дао да може, да буде слуга тој западној господи, тим џентлменима, а не овим фукарама, што се преко ноћи обогатила на крађи и туђој крви, муци и биједи стотина поштених. И никад им доста. Сан велике већине наших ојађених људи је да (као ми гастарбајтери, сада) једном годишње дође кући, па бар те три недјеље “одгусла како спада и доликује” и буде бар тада човјек; и пред собом и пред другима и пред Богом (јер доста им је лажи, гутања и понижења).

Нека рада, нека труда, нека муке и нека се и дјеца одроде и нека… шта је све то и тих једанаест мјесеци тешког рада, невоље, неправди… наспрам три недјеље живота, рахата и господлука. Зар се ичим овоземаљским може поредити та доподневна, чаршијска продаја зјала и то безбрижно “сеансирање” од ћевапџинице до кафића и од свадби до родбине у маркен стварима и ноншалантно преко рамена пребаченој тор-бир-гир-гици (да се види дико, њена слика!) новчаник, кључеви од аута на лизинг, стране цигарете … и спика о западу, истоку, демократији, приватлуку ...


Поштено говорећи, за те три недјеље нагледао сам се свега и свачега и на крају наситио: граница, царина, путарина, колона, гужви, жеге, мајстора, градњи, кукања, жалопојки… Свега тога ми је било преко главе, избацило ме из моје „уходане“ свакодневнице и мојег устаљеног свијета: радне одјеће, телевизије и пиџаме. Признајем себи да ми је било доста и оних сличних мени, којих сам се, додуше, био ужелио од прошле године и које сам сретао свакодневно по чаршијама, зујећи унаоколо са чачкалицом у устима, штекама страних цигарета умотаним у “националне” дневне новине (нек се зна, ко се чиме напаја!) испод лијеве мишке, да би десна била слободна за она силна руковања.

Ко лопов отварам четврту дозну и питам жену хоће ли и она гутљај- два помијешан са колом. Она је без предаха од како смо дошли, само погледа и рече: „Момак, изгледа да сте заборавили да је шпас ворбај. Од сутра се ради, а теби је у петицу устајање, па ти како хоћеш!”. Остао сам без текста (као и толико пута до сада), чудећи се „неподношљивој лакоћи“ пролазности.

Још сам у фотељи, скоро утонуо у сан, а негдје из „крајичка малог мозга“ одзвањају звукови хармонике, шаргије, виолине, десетерачке пјесме из пар свадби и гласови школских другара и другарица (једино су они остали непромјењени). Ту је и звук скутера, са којим је син (у лудим годинама) “парао” мирне сеоске ноћи, возакајући дјевојчице са којима се први пута пољубио, а ми га (ја и жена) дуго ишчекивали и безразложно сикирали, често будећи претрнули од страха да му се шта није десило. Ту су гласови и опраштања са родбином, посебно онима старијим, јер се не зна ко ће кога затећи следеће године. Све то и још што- шта другога, мјеша се сада, у овој вечери доласка, са опорим страним гласом са укљученог телевизора.

До тада непримјетан, син скаче са руба тросједа и у слављеничкој пози, скоро избезумљен, на сав глас говори да се Ноле враћа у стару форму. Жена му вели, да мало „смањи доживљај“ и „олади“, док она погледа да ли се Хајди помирила са оним својим и оно, кад је већ ту, да погледа јел Бекерова Лили можда опет затруднила. Ћерка, још увјек милује мачке, и онако ко уз пут пита како су им кућни љубимци и ко их је тимарио, док су Бекерови били на одмору по бијеломе свијету.
А мене свако враћање подсјећа на Леси. Зурим у плафон и питам се, (полуснен и полупијан, и онако мрмљајући у браду, скоро неразумљиво) када ћу опет кући?!

Иштван Ивановић, Беч, Аустрија

........

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.


Коментари33
5ebb4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Grulovic
Ovo je remek delo.Svaka cast autoru teksta. Mici,Louisiana,USA
Predrag Ivanovic
Procitao i svidelo mi se a tek posle toga video prezime. Bravo prezimenjak!
Slavisa Tatic
Moj dragi Ivanovicu i ja sam u Becu. Da ti iskreno kazem i ja sam imao glvobolju i kad sam na odmoru i kada se vratim nazad u nas Bec. Sad sam preduzetnik do duse sa jednim zaposlenim a to sam samo ja. Sada me manje Glava boli, manje piva pijem i manje me briga i za zapadni Kapitalizam i za nas nesvrstani nacin razmisljanja. Pozdrav svima u Becu.
C . Bgd.
Ima ljudi koji vrede za dvojicu, ima ljudi koji ne vrede uopste!!! Ima nas svakiakvih???
citalac stalni
Ima ljudi koji vrijede za dvojicu. Istvan vrijedi za desetoricu!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља