понедељак, 16.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Сањам друге просторе, као дисање

субота, 29.09.2012. у 21:54

Књижевна општина Вршац, у познатој библиотеци КОВ, објавила је нову збирку песама Тање Крагујевић (1946), под насловом „Хлеб од ружа”. Свој песнички првенац печатила је у двадесетој години, у колекцији „Прва књига” Матице српске (1966). Од тада је штампала још шеснаест збирки. Од 1993. године аутор је КОВ-а, где је објавила седам књига поезије, малих есеја и лирске прозе. Живи у Земуну, и како воли да каже – окренута Дунаву.

Књига „Хлеб од ружа” има четири тематска циклуса: Међу трепавицама, Месец од песка, Занос светлости, Сећање свиле и Everglade.

Многе ваше песме су у шифрама. Како се долази до кључа шифрарника?

Јосиф Бродски, негде пише да се у песнику каткад речи таложе, као и искуства. Седимент су, који исијава. Верујем да су речи мултиполарне, дотичу различита искуства, и за њих се увек другачије везују. За поезију зато, готово, да не важе језичке формуле. Она не репродукује, већ ствара – мелодију и шифру своје стварности. Вербални пејзаж, стога, садржи и моћ онога што су упамтиле, и чаролију онога што су замислиле поетске речи. Читаоцу дарују и цитат реалности, али и рефлексију, стварно, и имагинарно – а ту је већ уграђена и његова властита шифра одгонетања.

Да ли стихови: „Власник сам путних ковчега / оних који не путују”, говоре о нашој сиротињи, принудном затвору, јер због немаштине нигде не можемо да путујемо?

„Заборавила сам да путујем” – написала сам у свом малом есеју вршачке књиге, још 2003, и додала: „Звучи као болест, недостатак, немање”. Сањам друге просторе, као дисање. Дала сам тада себи чак и измишљено име – Тунума. Личи ми на лутање. На слободу. Путујем, језицима на којима читам. И оним, којим пишем. У збиљи сам као слепи путник чартер лета, који једва распозна натписе и путоказе, увелико измењене стварности.

У књизи има и оптимизма: „А усред хаварије / ево и празника”. Види ли се излаз из тунела?

Деца и анђели – сред свега измишљеног – у возовима и тунелима мојих песама, „истински се љубе”. Бацају на пероне мрвице те среће, као фусноте, за даљи текст те непатворене среће. У збиљи, у тунелима смо без ових сјајних, упутних звездица – у визијама изумитеља среће, које, често, предуго трају за један стварно могући пољубац реалија и снова.

Из сурове садашњости, често се бежи у прошлост. Сећање на прошлост постаје лек од садашњости?

Прошлост је лековита, увек, када није прошла. Опипљивија је од будућности. У њој су зрна поуке, наде. Јер живело се, волело, градило, опстајало, у енигмама различитих епоха, и пре нас. Прошлост која не може бити заборављена, залиха је паметних књига, и присних загрљаја, које не налазимо увек на екранима паметних справа. Готово нигде, сем у листањима збиљских трагова, у аналима душе.

Песнику је довољан „обед од једног цвета”. Али, шта да раде они који не умеју да замишљају цветни ручак – хлеб од руже?

Удахните мирис јесењег зрака – уместо вибрација мреже. Погледајте те летеће рибе таласа над водом, које још увек има ова планета, чак и ваш завичај. Упамтите име суседа. Реците неку реч псу луталици. Купите рузмарин, морску со, направите свој хлеб. Неко ће већ доћи на вечеру. Можда, као хомо дуплекс, откријете да управо ви чувате тај тајни пламен, што се у стихијама свакодневља, и свега обећаног, од вас одметнуо, или у вама скрио. Као притајени таоиста, осетите ту величајну, регенеришућу снагу, коју подупире минијатурност. Довољно је имати у виду бозон! Траг звезде, или невидљиве галаксије, што подржавају кружење које нас чини могућим у универзуму. И прах је, негде и некада, подупирач и лек. Иструњени цвет ноћурка, или срећан случај, који преживи катастрофу. Окер и злато, густина и прозрачност непремеривог, док шетате, и са неким делите тај једини ручак – етар, дисање. Нутарњу ружу. Предвиђате и време када ће у излозима књижара стајати само по једна књига. Да ли ће то бити нека света књига, која ће заменити све остале, или слутите крај издаваштва?

Једна књига, није премали број. Уколико је стварна. Књиге се умножавају читањем. Шапутањем, ако хоћете. Призивам, у ствари, ту врсту блискости, у којој се можете обратити неком, озарени сазнањем, открићем смисла. Открићем – другог. Растворена књига превазилази једну страницу, подразумева две: писање и читање, причу која има одговор, другу причу. Ако та књига преживи, преживеће – готово све.

Помињете седмоврату Жичу. Од чијих погледа нас штити „седам жичких круна”?

Писмо, писање, најдемократскија је стварност коју знам. У њој је све отворено – читању, тумачењу, завођењу и одбрани, отрежњењу, плођењу значења, лирском диспуту, врхунском уживању. Невредност ту пропада сама. Духовна сабраност, „седам жичких круна”, али и поезија, заштитни су знак наше уграђености у заједништво света – и кров за наше расутости. Испратити неког на пут, а рећи само једну реч – лисје,ону, Радичевића, Црњанског, Ристовића, исто је што и гајити манастирску лозу, живи кончић наде, супротност забораву. Пут кући.

Каква је улога поезије у данашњем, овако убрзаном, свету?

У поезији изнова откривамо стварност свих стварности – оно на чему се опстаје, што држи на окупу, и одиже видик. Поливалентна је, моћна, старинска и модерна, декодер свих фреквенција времена – откривалачка, освешћујућа, и творачка. Сагласје бунта и нежности. Вишеструка описмењеност. Кутија свих кутија. Ковчежић језика, и етарских мириса, душе.

Живите у Земуну. У којој мери вам ова река доноси смирење и инспирацију?

Никада нећу заборавити достојанство шетњи свих који су долазили на Дунав, по кап окрепе и мира, у време бомбардовања. Дунав је река снаге, памћења, лексикон ветрова и прича. Као што су и земунске фасаде, баште. Гледам моћне платане, стабла гинка, веслаче, једра, и мислим – пребродићемо буру. Као љуска, на таласу, чунчић је открића, светлости, бесконачни мир.

Зоран Радисављевић


Коментари1
c96dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljiljana Predic Joksic
Divan tekst , ziva rec pesnika (imam utisak da je sve doslovce citirano , neosteceno s tog bistrog zuboravog vrela!), Tanja zbori, zubori , pretace i redja reci , tka materiju novu , njenu ponudjenu nam.Bez pesnika se nikada nece moci , sto su "usi ogluvele" u ove nedane nedovoljno je da pesnik zacuti , u nekim novim ili dalekim generacijama zajedno s zivotom rodice se i glad za lepotom , za pesmom .Covek se radja s usadjenom potrebom obozenja a to poezija nudi kao zlatan most do svake lepote a u lepoti savrsenstva je Tvorac.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља