четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 19.03.2007. у 17:45 Александра Марковић

Тинејџерска филозофија на степеништу

Марко Видојковић (Фото Д. Јевремовић)

Из Улице Кулина Бана у околини Петог паркића на Звездари, почетком осамдесетих, дошао је Марко Видојковић, у тадашњу Улицу 29. новембра, данас Булевар деспота Стефана. Тек са првим пубертетским бунтом и панкерским заносом, у потпуности ју је и прихватио. Вођен жељом за осамостаљивањем, неколико пута је из ње одлазио, али се брзо и враћао. Шта год да су од те улице у међувремену радили, од ње кидали, узимали, давали, писац је то посматрао и бранио.

За једне он је коректан политички галамџија, за остале реалистичан хроничар савременог живота с краја 20. века, панкер и блогер.

За њега је Булевар деспота Стефана и даље једна од главних трансверзала према бројним руралним подручјима.

Од Трга републике достојанствено клизи ка Панчевачком мосту. На месту где се завршава његова стварна путања, добија сасвим нову димензију. Потпуно је другачији, примећује писац, већ од Прве економске школе, па до раскрснице са Цвијићевом. Један  булевар, а три посебна дела. Три физиономије, три идеологије и три сасвим другачија света под једним именом и истим небом.

Људи у пролазу

Властодршци су увек били благонаклони према овој улици. Деценијама је симболизовала комунистичку светковину, да би је 2004. године преименовали у Булевар деспота Стефана Лазаревића. За овог државника, дипломату, песника и првог српског градитеља, остало је  документовано да је од разореног Београда, направио рајско насеље. Српску престоницу осмислио је као Запад на Истоку.

– Од када сам се као основац доселио у Улицу 29.новембра, тамо сам готово цео живот. Са првим момачким зујањем и глуварењем по улици, за мене је то био ћошак са Палмотићевом. Завод за изградњу је ту, а има и лепог степеништа где смо сате и сате проводили тинејџерски филозофирајући. Прво пијући сокове, а како смо постајали пргавији, прљавији и бруталнији, доколицу смо заменили другим стварима. Када сам се доселио, тачно преко пута моје зграде била је окретница аутобуса, који возе преко Панчевачког моста. Брундали су аутобуси у свако доба дана и ноћи. Као на свакој станици гурало се мноштво људи. Иначе, према свим подацима, то једна од најзагађенијих улица. Са друге стране, примећујем да је мирнија него ранијих година. Можда и зато што је окретница премештена код Омладинског стадиона. Сада се налазимо усред зоне паркирања. Свако ко жели да дође у центар, угура се у ову улицу. Мени се чини да она има три своје јасно одељене етапе. Станујем у близини раскрснице са Палмотићевом, Цариградском, Дринчићевом и Гундулићевим венцем. То је крај у коме најчешће циркулишем, проводим највише времена. У близини се налази Завод за заштиту здравља и Завод за полне и венеричне болести. Толико је здравствених установа да је понекад мучно посматрати те несрећне људе. У овај кварт долазе људи из целе Србије. Има ту неке чудне мешавине очаја, наде и збуњености. Овом улицом пролазе и они  који је не доживљавају као своју. Прођу сада и ко зна када следећи пут – уочава Видојковић који је недавно награђен "Виталовом" књижевном наградом "Златни сунцокрет" за најбољи роман у 2006.години.

Ситан ћар

Он је мишљења да Београд тек треба да пронађе своје место у Европи. Посебно прозива оне који према томе имају јак отпор.

– Остаци урбаног духа овог града су коначно убијени деведесетих. Штета је што је једини велеград на просторима бивше државе изгубио себе. Догодио му се урбани суноврат. Немам ништа против клинаца који леже мртви пијани на улици. То је део урбане субкултуре. Не волим да видим оне који Београд доживљавају као нужно зло.Ту су само из једног разлога – зато што у својим заглибљеним варошицама нису имали среће да живе добро. У Београд су дошли, не да би успели  са идејом да развијају себе и околину. Дошли су да нешто ућаре. То је порив ситних криминалаца – наглашава наш саговорник.

За њега је разумљиво зашто српска престоница трпи велике ударце. Београд ће, по његовом виђењу, своје коначно обличје добити када се догоде две ствари.

– Оног момента када се уклони и последњи сплав, а на сцену ступе клинци који су сада средњошколци, он ће бити излечен. Добро је да су поново почела да се отварају и алтернативна места. Дуго није постајала алтернатива. Таква урбаност не може нигде да се сретне. Ни у Новом Саду, ни у Загребу, Љубљани, нити у једном  граду у региону. Београд је одувек био природни експонент за западне субкултуре – запажа писац. За њега је својеврсна срчаност заједничка карактеристика Београђана. Њујорк му је најсличнији српској престоници.

– Када би Београд био толико доминантан био би потпуно исти као Њујорк. Тамо људи седе на тротоару, хаос је на улици, доктори наука паузу за ручак имају на улици, клошари гурају колица. Али, читав тај хаос је компактан. То је зато што је Њујорк изнад свега. Чекам моменат када ће и Београд неким људима постати изнад свега – недвосмислен је Марко Видојковић.

Коментари0
53fef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља