понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Одлазак легенде „Њујорк тајмса”

понедељак, 01.10.2012. у 15:00
Артур Окс Сулцбергер Фото Ројтерс

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Новинар је био само кратко и не баш успешан – две године је био дописник из Париза – али је у америчком новинарству оставио траг који је проширио новинарске слободе и заувек променио односе између штампе и власти. Артур Окс Сулцбергер, издавач „Њујорк тајмса” од 1963. до 1992, и председник компаније до 1997, преминуо је у суботу у 86. години, после дуже (Паркинсонове) болести, што је овде био повод не само за велики „ин мемориам” на првој страни његовог листа, него и за целу страницу осврта на његов живот у конкурентском „Вашингтон посту”.

Саопштење о смрти потписао је Артур О. Сулцбергер млађи, који је од оца преузео фотељу издавача и тиме наставио породичну традицију у најугледнијим америчким, а можда и светским, новинама, започету 1896, када је његов прадеда Адолф Окс, имигрант из Немачке, купио „Тајмс” и спасио га од пропасти.

„Њујорк тајмс” је данас велика медијска компанија и акционарско друштво које се котира на берзи, али су припадници клана Сулцбергер, захваљујући пакету управљачких акција, задржали контролу.

Главна заслуга Артура Сулцбергера на челу листа (у америчком систему медијског менаџмента, издавач је надређен главном уреднику и редакцији и одређује како пословну, тако и издавачку стратегију), јесте његова еволуција од „свакодневне енциклопедије”, педантног евидентирања догађаја у Америци и свету – у новине које су разноврсније и ближе читаоцима, али и даље мера највишег стандарда у поузданости, одговорности и новинарским слободама. О томе сведоче и 33 Пулицерове награде за време његовог мандата.

Догађај који је међутим био кључни како у његовој каријери, тако и у америчком новинарству, збио се 1971, када је Сулцбергер дошао у посед „Папира Пентагона”, око 7.000 страница поверљивих војних извештаја који су представљали „тајну историју” рата у Вијетнаму.

Прочитао је сав тај материјал („Дотле нисам знао да је могуће истовремено и читати и спавати”, објаснио је касније) и одлучио да га објави. Садржај папира је био толико експлозиван у оповргавању званичне верзије непопуларног рата, да је тадашњи председник Ричард Никсон успео да испослује судску забрану њиховог даљег објављивања, позивајући се на интересе националне безбедности.

Сулцбергер је међутим поднео жалбу Врховном (овде истовремено и уставном) суду, који је предмет разматрао у хитном поступку, стављајући се, у историјској пресуди, на страну „Њујорк тајмса” (и „Вашингтон поста”, који је те документе набавио својим каналима и накнадно почео да их објављује). Упитан о чему је размишљао док се ломио да ли да државне тајне стави на увид јавности, одговорио је: „О између 20 година и доживотне” – мислећи на време које ће провести у затвору ако суд пресуди у корист Никсона.

Пре тога изборио се, опет пред Врховним судом (1964.), да јавне личности, а пре свега политичари, новине за клевету могу да туже само ако докажу намеру новина да их оклеветају.

Као издавач, вршио је кључна именовања у редакцији, али неколико његових биографа тврде да се није – сем заиста ретких изузетака – мешао у њене послове. Присуствовао је међутим дневним састанцима уређивачког колегијума, али „само зато да би био обавештен”. Кад се са нечим није слагао – поготово на страница „погледа” („ОпЕд”) намењеним колумнистима и гостујућим ауторитетима, које је он установио – написао би „писмо уреднику” потписано неким од његових псеудонима.

„Њујорк тајмс” је до данас задржао формулу коју је он установио: језгро листа су вести и извештаји, странице са коментарима и погледима имају посебног уредника који није потчињен главном, плус низ занимљивих додатака о технологији, здрављу, науци, путовањима, животном стилу...

Са 780.000 дневног продатог тиража и 1,26 милиона недељом, „Њујорк тајмс” данас је тек трећи најпродаванији у Америци (на прва два места су „ЈуЕс тудеј” и „Волстрит џорнал”), али је најбоље искомбиновао своје папирно са дигиталним издањем – има 807.000 онлајн  претплатника – што је модел који други тек почињу да имитирају.

Милан Мишић


Коментари5
6bfe2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladan
Za Milan Ab: Stampa u SAD-u ne funkcionise kako ju je opisao g-din Miladin Subotic. Ona funkcionise jos i gore!
Миладин Суботић
Потпуно Вас разумем г. Милане. Знам и разлог Ваше реакције.
Milan Ab
Tipican komentar, Miladine Suboticu, iy ovih nasih krajeva. Ne poznajemo materiju a i nikad nismo zaista razmisljali sopstvenom glavom. To u americkoj stampi ne funcionise kako vi mislite (ako uopste mislite).
Миладин Суботић
"Њујорк тајмс" је свакако један од паклених стругова свакодневице који бруси истину по жељама групе светских моћника који у рукама држе неприкосновено право на истину.
predrag predrag
Sudeci po gore napisanom Asanz i njegov Vikiliks ce dozivjeti duboku starost i bice slavljeni .Ili su se ipak vremena promjenila .Ili Interesi?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља