петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:18

Санитетски возови и војска без чутура

субота, 06.10.2012. у 21:54
Један од санитетских возова на станици у Нишу 1912. године

„Ови импровизовани возови су праве покретне болнице, са салама за превијање и операције, кујном и апотеком. Овакав распоред омогућава надзор и изношење болесника на успутним станицама. Жао ми је што морам рећи да смо ми, ’Французи’, у овом погледу заостали иза Срба, јер су наши рањеници још приморани да се возе у фургонима за пртљаг”, „Ови импровизовани возови су праве покретне болнице, са салама за превијање и операције, кујном и апотеком. Овакав распоред омогућава надзор и изношење болесника на успутним станицама. Жао ми је што морам рећи да смо ми, ’Французи’, у овом погледу заостали иза Срба, јер су наши рањеници још приморани да се возе у фургонима за пртљаг”, написао је познати француски новинар Анри Барби, који је 1913. као ратни извештач видео у Нишу, одакле је хитао ка Скопљу, санитетске возове српске војске, који су са бојишта пребацивали рањенике у београдске болнице. Србија је тада имала три одлично опремљена санитетска воза, за разлику од свих осталих учесника рата, које нису имале ниједан свој.

Барбијево сведочење изнео је професор др Брана Димитријевић, председник Историјске секције Српског лекарског друштва (СЛД), на недавном међународном научном симпозијуму „Српски војни санитет у Балканским ратовима” који је одржан у амфитеатру Војномедицинске академије у Београду. Доктринарни документи добро су дефинисали рад санитета, закључак је групе аутора (Вељко Тодоровић, Бранислав Поповић, Јован Максић, Јово Зељковић, Драган Микић и Александар Величковић) испред које је на симпозијуму говорио бригадни генерал Вељко Тодоровић.

И опремљеност српске војске била је на висини, али војници често нису имали чутуре и дезинфекциона средства, а раније, у миру, није поклањана пажња превентивној заштити здравља војника, што говори и о неодговорности цивилне власти.

Између таквих екстрема је деловао санитет српске војске на почетку Првог балканског рата – на једној страни примена најмодернијих средстава, санитетских возова, а на другој страни често изостанак елементарне превентивне заштите.

Зато је после повлачења турске војске у Каталку букнула епидемија колере. Брзом ширењу заразе допринеле су и стотине хиљада избеглица које су се повлачиле са турском војском. Колера је захватила и бугарску, а онда и српску војску која се у позну јесен 1912. налазила у опсади Једрена, али без покретне бактериолошке лабораторије и без лекара који би се бавили превентивном медицином.

Истраживање групе аутора (Радован Чеканац, Јован Младеновић, Александар Недок, Бранислав Поповић, Драган Микић, Мирослав Којић) испред које су на симпозијуму сажетак изнели др Александар Недок и др Бранислав Поповић, генерал-мајор у пензији, показује да је покретни дезинфекциони апарат кружио по јединицама тек од 22. децембра 1912. године, па је у епидемији гастроентеритиса у новембру и децембру, од 764 оболела умрло 218 војника. (У огорченим борбама током опсаде Једрена које су потрајале до 13. марта 1913. погинуло је шест српских официра и 286 војника и подофицира, уз 1.156 рањених.)

У Другом балканском рату, после крваве и тешке Брегалничке битке која је потрајала од 30. јуна до 9. јула 1913. године дошло је до експлозивне епидемије колере. У њој су већ заражени бугарски војници заразили и српске јединице у којима је број оболелих од колере достигао 13.500 војника, а између 4.800 и 5.500 их је умрло.

Шта значи превентива показује искуство Тимочке дивизије другог позива чији је командант заштитио војнике пошто се некако докопао вакцине из грчких извора. Дивизија је имала само три оболела и једног умрлог. У грчкој војсци је, наиме, примењена научна и медицинска новина – вакцинација против опаке болести, тако да је у редовима грчке војске, од 115.735 њених припадника, оболело од колере само 2.105 војника.

О војнополитичким аспектима балканских ратова реферат су поднели Милисав Секулић, генерал у пензији и Лука Николић, пуковник у пензији.

На симпозијуму је нарочиту пажњу привукао реферат Галине Игоревне Шевцове из Москве, која је анализирала деловање етапне пољске болнице „Град Москва” која се налазила у Скопљу од 8. новембра до 24. фебруара 1913. године. У овој хуманитарној мисији, предвођеној познатим московским хирургом Николајем К. Холином, било је пет лекара, десет сестара милосрђа из заједнице милосрдних сестара „Утоли моје туге”, 12 болничара и један магационер.

Слободан Кљакић


Коментари0
fb145
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Сто година од Првог Балканског рата

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља