уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:13

Какви смо људи, таква су нам и времена

Аутор: Борка Г. Требјешанинуторак, 09.10.2012. у 15:00
Драган Петровић Пеле

Глумац Драган Петровић Пеле припрема лик Вилија Ломана у драми Артура Милера „Смрт трговачког путника” чија ће премијера бити изведена у петак, 26. октобра на сцени „Раде Марковић” Београдског драмског позоришта у режији Вељка Мићуновића.

Ова драма која је написана пре шест деценија, а која прича о човеку који је под старе дане изгубио посао, и уједно критикује друштво у којем је новац једино мерило у животу, имала је, да подсетимо, београдску премијеру давне 1951. године управо на сцени БДП-а и представљала једну од хит представа ове куће.

У подели су и: Петар Бенчина, Петар Стругар, Милан Чучиловић, Павле Пекић, Даниел Сич и Анита Манчић.

Колико је ова горка прича о наличју америчког сна актуелна, односно блиска нама данас?

„Смрт трговачког путника” је класично дело америчке драмске књижевности које послешест деценија добија икод нас на актуелности, увођењем тржишне економије у економски систем друштва. Кључна реч је сан, а да ли је у питањулицеили наличје сасвим је споредно. На крају крајева реч је о безброј лица, пустих снова и изневерених очекивања, која су нам добро позната. Наметнути критеријуми вредности, тржишна економија, технократија, банке, стамбени кредити, разни облици претњи иуцена,те масовни губици посла, само су нека од бројних горких наличја свеприсутне стварности, нама веома далеког модела америчког сна.

Главни јунак комада, Вили Ломан се „буди” из једног таквог сна у којемје све било подређено диктату психолошког притиска, давно постављеног услова о једино могућем путу ка успеху. Диктат илузије, ма колико био масиван има своју супротност, диктат стварности, која на крају сурово разобличава све заблуде инеистине.

Драма проговара и о судару са законима тржишта, сумњивим критеријумима вредности, масовним губицима посла. Како се снаћи у оваквим смутним временима?

Смутна времена?! Какви смо људи, таква су нам и времена.Да ли је нојева глава у песку пронашла уточиште за остатак тела који вири „на изволте”? Знам да је немогуће, али када би свако себи поставио питање: „Шта ја то дугујем животу?” а не: „Шта то живот дугује мени”,много тога би се покренуло набоље. Ваља се само запитати, а то је најтеже.

„Смрти трговачког путника” заправо је прича о судбини сасвим обичне, просечне породице. Колико је породица данас у кризи?

Сиромаштво и свеопшта оскудица која код нас траје ненормално дуго директно саботира породицу и највећи је кривац за стање апатије, дезоријентисаности и безнађа. Наравно, није увек све ни у новцу, али једини континуитет које наше друштво познаје јесте континуитет наметнутог добра, лоше економије и заглављености у страху од губитка егзистенције. Живот и опстанак породице у амбијенту свакодневних фрустрација довео је до губитка самопоуздања и вере у друге људе, те емоционалне нестабилности. Када говоримо о породици често нам промакне да њу чине људи, да се у њој рађају и васпитавају деца која ће сутра бити носиоци друштвене одговорности, како се то популарно каже. Како ће трауматизована породица,која није више у стању да трпи и прикрива, која је изгубила контролу над властитим животом, раздражена, зловољна у којој је завладао страх и нетрпељивост, успети да однегује одговорну и стабилну личност?

Популарност има и добру и лошу страну. Вас, ипак, квалификују као бегунца од јавности?

Популарност је широк појам али ова о којој ме питате има много лоших страна, а врло мало добрих и може да буде веома опасна, чак смртоносна. Има примера који говоре о томе да популарност спада у врсту грабљивица која је у стању да однесе разум неопрезнима, а загорча и обесмисли свакодневицу мало опрезнијима.

Ја негујем властити ритам, своју дијалектику пуног и празног, водећи рачуна да не оптерећујем никога. Све што радим, трудим се да радим најбоље што могу и умем, колико моји лимити дозвољавају. Нисам никакав бегунац ни од чега већ често немам времена за млаћење празне сламе,а понекад је у питању само мера доброг укуса.

Глумачка професија спада у ризично и неизвесно занимање. На чему инсистирате у свом педагошком раду, будући да сте професор глуме на ФДУ?

Глумачки позив је по много чему специфичан. Ни једна уметничка професија не покреће толико контроверзи и моралног сумњичења колико уметност глумца. Још од времена Тесписа и саблажњеног Солона (534 год.п.н.е.) не престаје хипокритски однос према глумцима. Честосе јавност глумачког позива злоупотребљавала у разним врстама друштвених игара,а глумац проказиван у јефтиним популистичким манипулацијама, нереткостављан у позицију јавне мете према којој је дозвољено готово све. Укратко речено, ризичан посао али за глумце једино могуће занимање.

Мој метод рада са студентима глуме, базира се на пријатељској помоћи младим колегама у активном савладавању наставног програма. Као такав, он није репресиван ине садржи награду и казну као регулатор било чега, већ отвара могућност дијалога, да се на конкретна питања дају конкретни одговори. Да се радом стигне до себе, покрене креативна енергија, разбуди уобразиља иправилно развија таленат у пуној снази.Инсистирам на томе да студенти са којима радим нису „моји” него „своји” ида моја очекивања према њима далеко превазилазе све оно што сам постигао бавећи се глумачким послом.

Позориште је остварење емоција којих се стидимо. Да ли позориште губи на снази, односно да ли је стид ишчезао са ових простора?

Не, стид није ишчезао са ових простора, људи се стиде много чега, а највише да показују емоције што подстиче ефекат заштитне маске.

Маска која прикрива не пролази у позоришту јер, по својој природи позориште функционише под маском која открива све оно осетљиво, унутрашње и лично. Свака уметност па и уметност позоришта проналази свој најдубљи смисаоу нашој исконској потреби да овладамо тананим импулсима који лебде између јаве и сна, то је оно што даје живот, што га одржава и уздиже. Зато позориште не губи на снази иако технолошки много заостаје у односу на филм и телевизију.


Коментари3
b2420
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Светлан Ерин
Изванредан глумац и интелектуалац, пажљив у индивидуацији и разнородан.
dejtonski nesporazum
Narod kaze "svako svoj krst nosi", pesnik "svako svoju karmu nosi". To je slucaj i sa Vilijem modernim junakom grcke tragedije koji ne moze da se bori protiv svoje sudbine. Nesposoban da se adaptira na nove "ekonomske uslove" vetrenjace modernog kapitalizma ga pretvaraju u modernog Don Kihota. Ekonomska sitacija menja i socijalnu, jer porodica se i porodica, tradicionalni oslonac, raspada polako, samoubistvom brata i odlaska sina u koga su polagane sve nade. Postoji mnogo nacina da se pristupi realizaciji ovog remek dela nadam se da ce je autori prilagoditi na nasu svakodnevnicu sa kojom ima mnogo zajednickih tacaka.
Коста
ДРАГАН ПЕТРОВИЋ ПЕЛЕ је добар глумац и мудар човек. За разлику од оних "набеђених величина" уме и да говори. И то српски, да га цео свет разуме!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља