понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:18

Старе речи звуче као нове

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 10.10.2012. у 15:00
Радован Бели Марковић (Фото Томислав Јањић)

Лајковац – Градска библиотека у Лајковцу објавиће изабрана дела Радована Белог Марковића, у тринаест књига, поводом 65 година пишчевог живота и 40 година стваралаштва.

Радован Бели Марковић (1947) аутор је збирки прича „Црни колач”, „Швапска коса”, „Године расплета”, „Живчана јапија”, „Сетебрини у Колубари”, „Ћорава страна”, „Старе приче”, романа „Паликућа и Тереза милости пуна”, „Лимунација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”... Књижевну славу стекао је романом „Лајковачка пруга”, који је постао његов заштитни знак. Читав радни век Р. Б. М. провео је у Лајковцу.

Градска библиотека у Лајковцу, чији сте били дугогодишњи директор, одужује вам се на најлепши начин. Није, дакле, тачно да је, увек, најтеже бити „пророк у свом селу”?

Истина је, био сам управник Градске библиотеке Лајковац деведесетих година – у време које није било наклоњено никоме и ничему, библиотекама понајмање. Локалним властима досађивао сам с предлогом за уређење новог простора где би се лајковачко читалиште, макар за неко време, скућило и скрасило. Отварање Градске библиотеке, нове у новом простору, бејаше најважнији послератни догађај у Лајковцу и околини. А сад о „одуживању”: нико мени није дужан, напротив! Лично сам дужан хвале општини Лајковац и Градској библиотеци, као „штедрим благодејима”, како би то рекао Алексије Везилић, помало заборављени поета српски, који су се примили да учине нешто што данас није лако учинити, пошто се зна да је – и у бољим временима – издавање изабраних дела неког писца озбиљан и скуп подухват... 

Остали сте верни Лајковцу, од њега направили митско место, уз Бело Ваљево. Никада нисте пожелели да дођете у Београд, епицентар књижевних догађања?

Оданост завичају се не телали по новинама, нити на било који начин, а не стоји да никада нисам пожелео да дођем у Београд... Долазио сам, кад год да бих то пожелео! Долазио, проборавио неке сате, или дане, и враћао се – аутобусима, кадли возом, понекад и аутомобилом, да... Истина је, међутим, да човек и у Београду може слушати из дувара завичајног зричка, ако за тако штогод има „нашпановано уво”, али се мени чинило да се под колубарским небесима мање „магле наочари”, а и зричака је у Колубари кудикамо више!

Иако сте живели у такозваној провинцији, имали сте одличну проходност у престоници, и код књижевних критичара, и код читалаца. Како то објашњавате?

Дуго бисмо могли распредати о такозваном центру и „још такозванијој” провинцији, али да прекратимо... „Одока” се зна шта је Београд, а шта су, спрам Београда, мале и сасвим мале вароши... Центар културног живота јесте у Београду – у престоници – и за исправно се не може узети да у свакој вароши постоји опера и балет, премда је неоспорно да и у малим варошима, у најзабитијим селима чак, има љубитеља опере и балета... Елем, кажњеним се нисам осећао, никад, што омиљеним позоришницима нисам могао да пљескам, кад год бих пожелео, али пљескао сам, не да нисам... Србија је длан земље – Београд никоме није недостижно далеко, колико је некима далеко позориште као такво– макар у Француској улици да живе или у Доситејевој...

Овде, у Лајковцу, сви вас ословљавају са – Књижевниче. Да ли вам то прија?

Успостављен је некакав варошки ред, ето... Очито је наиме да се међу мојим суграђанима реч књижевник узима као нека врста почасне именице, с подразумеваним великим словом на почетку... Слагао бих вас, ако бих рекао да ми то не годи...

У неким својим књигама користили сте „белословенски” језик. Да ли вам се чини да сте због тог, тешко разумљивог језика, изгубили неке читаоце?

Књижевни језик се, по природи ствари, разликује од језика којим се међусобно споразумевамо, којим молбе и жалбе на високе адресе пишемо, али то никако не значи да се и језик пијаце не може „окњижевити”, или да најсировија натукница не може досегнути високу мету на књижевном небу. Све од књижевног надахнућа зависи, од „посвећене руке”, пошто је сама књижевност „језичко чудесо” које се само у језику и језичким средствима може васпоставити. Језик мојих прича и романа „захватан” је из свих слојева, из свих језичких матрица, с видљивим трудом да старе речи прозвуче као нове. Уколико сам у томе местимично успео, тим боље... Уколико нисам, српска књижевност неће штетовати! Књижевност, уопште узев, живи од својих врхунаца, али јој недомашене књиге не сметају – оне саме чине да се врхунци кудли више истакну...

Коју своју књигу сматрате најуспешнијом. Не очекујем одговор: Сва су ми деца подједнако драга.

И немојте очекивати... И за сандук мртваца се доста дасака и ексера поарчи ... Стога, не тражите од писца да вам указујући на тобож најбољу своју књигу, дошаптава наслове својих недосегнутости... Склон сам, иначе, да се „примим” на „утешитељски” тон оне скројанице: промашаји су погоци ван мете!

Могу ли се ова изабрана дела сматрати канонским издањем ваших књига?

Надам се да ће редакциони одбор, уз библиографкињу Бранку Јовић-Гођевац и Бранку Црномарковић, лекторку, ваљано „умити” моје приче и романе и да ће „стари намештај” празнично просинути...

Шта се ново спрема у књижевној радионици Р. Б. М. Нећете, ваљда, остати на броју 13?

Поменута књижевна радионица још није затворена, али се којешта у њој пребира и предругојачује... А броја 13 што би се тицало, ни сада нисам морао остати на њему – ако се на мисли ма моје књиге, „старе”... А нова књига, ех... Уколико смислим нешто,смислићу и све остало!

--------------------------------------------------------

Изабрана дела до краја септембра 2013.

У свечаној сали Градске куће у Лајковцу потписан је протокол о објављивању изабраних дела Радована Белог Марковића у тринаест књига. Протокол су потписали: Живорад Бојичић, председник општине Лајковац, у име издавача – Снежана Бугарчић, в. д. директора Градске библиотеке Лајковац, и аутор – Радован Бели Марковић. Редакциони одбор чине: проф. др Радивоје Микић, др Марко Недић, проф. др Стојан Ђорђић, мр Слађана Илић и Дарен Миливојевић. Изабрана дела биће објављена до краја септембра, наредне године.


Коментари4
0da90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Лепота су велики људи у малим срединама
Чињеница, да је Радован био много пута у најужем избору за нинову награду, а остао без ње, говори колико је он вредан писац и човек. Да је типичан Србин, свог времена (попут многих колега писаца) имао би барем две поменуте награде. Његове вредности ће чувати време и читаоци који умеју да вреднују. Хвала ти Радоване на делима које си подарио свом народу и онима који те буду разумели из васељене.
Vesna Lazic
Radujem se tvojim sabranim delima, Radovane! Sreten bi bio ponosan da vidi koliko licis na njega, a Milosav bi bio jako ponosan da cuje ovu vest! Negde gore, to ce im biti tema dana. pozdravljam te iz carstvujuce Vijene.
slavica vukasovic
Radujem se Radovanu Belom. Piše iz epicentra razvučene nam Srbije. Katkada su njegova pisanija kanonada topova, čije pucnje ne stignem da pratim, ponekad obrušavanje kamenja čiju snagu osmatram ponešto sa razdaljine. Zahuktao, asocijativan u slici i reči, jedinstveni pesnik procesa koji su blizu haosu, a ipak neki red svoj imaju. I bogatstvo, neizmerno bogatstvo u prepletaju duhovnog i duševnog... Čudan neki čova. Naš, s kraja Šumadije. Em markantan, stasit, em ume da ćuti, a ume i da priča, em piše, piše, piše, piše, a ume i da stane.... Budite nam dobro Radovane !
nikola andric
''Knjizevni jezik'' je mitologija. Govorni jazik je uvek narodni jezik koji je dinamican i u stalnom razvoju. Samo nastavnici srpskog jezika veruje da se jezik moze zakucati ekserima gramatickih pravila. Sto se u Nemaxkoj zove ''hoch Deutsch'' (visok nemacki) to je kod nas kobajagi ''knjizevni srpski''. Za knjizevnika nisu potrebne bilo koje kvalifikacije. Sta god se stampa ima nekog autora koji sebe naziva piscem ili knjizevnikom. Samo njima koristi ta knjizevna mitologija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља