субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Још један „Нобел” Американцима

Аутор: Ј. С.среда, 10.10.2012. у 22:00

Двојица Американаца – Роберт Лефковиц и Брајан Кобилка –објаснили су како ћелије у људском телу одговарају на сигнале из околине и зато им је ове године припала Нобелова награда за хемију, објавила је јуче Шведска краљевска академија наука додајући да је рад двојице научника од изузетног значаја за развој нових лекова.

Иако су Лефковиц (69) и Кобилка (57) лекари по образовању, они су се посветили истраживању у лабораторији и открићу протеина који помаже ћелијама да реагује на спољне утицаје.

„Ваше тело је наштимован систем међусобних односа између милијарди ћелија. Свака ћелија има ситне рецепторе који јој омогућавају да осети околину да би могла да се прилагоди новој ситуацији. Лефковиц и Кобилка добијају Нобелову награду за хемију 2012. за револуционарна открића која показују унутрашњи рад једне важне породице таквих рецептора: рецептора за везујући ’г’ протеин”, саопштила је академија.

Да би знале шта треба да раде (на пример, да ли да производе хормоне или граде мишиће), ћелије морају да схвате шта се дешава око њих, за шта им служе сензори. Такви сензори на површини ћелије, рецептори, на молекуларном нивоу реагују на сличан начин као што око реагује на светлост. Иако је било јасно да основна јединица грађе тела мора да на неки начин одговара на спољне сигнале (лекови су деловали, односно уклањали болести), научници дуго нису успевали да објасне како тече размена информација између ћелије и остатка организма. Тада су на сцену ступили Лефковиц, данас професор универзитета Дјук, и његов млађи колега Кобилка, са Стенфорда.

Они су се телефоном укључили на конференцију за новинаре у Стокхолму.

– Нисам га чуо (телефон). Носим чепове за уши па ме је жена гурнула лактом – казао је Лефковиц на позив Нобеловог комитета који је, због временске разлике између Европе и САД, упућен усред ноћи.

Позив из Стокхолма пробудио је и Кобилку који се није јавио на прво звоњаву телефона, али када је звонило други пут, подигао је слушалицу и примио честитке петоро чланова комитета.

– Свако од њих је узео слушалицу и честитао ми. Претпостављам да то раде да бисте им стварно поверовали. Када вас једна особа позове, то може бити шала, али када вас назове петоро људи са убедљивим шведским нагласком, то није шала – рекао је Кобилка.

Захваљујући сензорима, функционишу, на пример, чуло вида и слуха. Зато што имају способност да примају поруке спољашњег света, људи беже из опасних ситуација. Када се човек нађе у неприлици, адреналин повишава крвни притисак, убрзава рад срца, шаље енергију мишићима и припрема тело за бекство. Иако је давнашња претпоставка да хормони попут адреналина снажно делују на организам, тек су двојица Американаца објаснила процес који то омогућава.

Ћелије имају зид, односно мембрану која их одваја од околине. Лефковиц се запитао: како се сигнал пробија кроз тај зид? Онда је 1968. експериментисањем ушао у траг рецепторима, дубоко скривеним у зиду ћелије. Радом у лабораторији, увидео је да се супстанце (на пример, лекови) везују за рецепторе који онда активирају поменуте протеине унутар саме ћелије.

Осамдесетих му се прикључио Кобилка који је открио породицу сличних рецептора: за адреналин, допамин, серотонин, светлост, укус и мирис...

Скоро половина медикамената делује захваљујући својствима ових ћелијских „антена”. Зато се очекује да разумевање размене информације на молекуларном нивоу доведе до побољшања бројних лекова.

----------------------------------------------

Нобеловац кад већ није кардиолог

Кобилка је 2011. успео да уради нешто што је струка сматрала немогућим: снимио је рецептор у тренутку кад је он примао сигнал од хормона изван ћелије и послао га у протеин унутар ћелије. Такође је пронашао и ген који шаље потребну информацију рецепторима, што су научници за потребе шире јавности описали речима да је Кобилка пронашао иглу у пласту сена.

Овај лекар је почео да истражује да би помогао својим пацијентима, али се касније сасвим посветио раду у лабораторији. Лефковиц је одувек само желео да буде клиничар и невољно је кренуо да експериментише. Никада није постао кардиолог, али је од јуче „макар” нобеловац.


Коментари0
6a3c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља