среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:35

Овде тимови више не постоје

Аутор: Б. Г. Требјешанинпетак, 12.10.2012. у 22:00
Горан Јевтић (Фото: Хаџи Александар Ђуровић)

Јако ми је драго што сам добио награду Гита Предић-Нушић јер волим и представу „Својта” и „Иза кулиса” за које сам награђен. Мислим да смо ми компактан ансамбл целина „Бухе”, да смо се окупили и направили добар посао са минимумом средстава... каже глумац Горан Јевтић, овогодишњи добитник награде „Гита Предић-Нушић”.

 Горан Јевтић је освојио годишње признање матичног позоришта „Бошко Буха” за тумачење Саше у остварењу „Својта” Небојше Ромчевића, у режији Николе Завишића и Роџера/ Гарија у представи „Иза кулиса” Мајкла Фрејна, у режији Југа Радивојевића. Награда ће му бити уручена  вечерас када позориште „Бошко Буха” обележава свој 62. рођендан.

„Јевтић је изузетан сарадник и глумац који током раде не размишља само о својој улози, већ и о укупном домету представе”,

наводи се, поред осталог, у образложењу награде „Гита Предић-Нушић”.

– Трудим се да будем одговоран човек према свеопштој ствари коју радим: да ли је то представа, ансамбл, моје позориште, мој град, моја земља. Некако сам често у ансамблима у којима играм предводника који окупља све око себе. Бодрим колеге, дајем им снагу. И ако је то препознато у образложењу, онда сам на то најпоноснији – каже Јевтић и додаје:

–Нажалост, ми више немамо тимски рад. Јасно је и зашто: тим се прави од људи који се разумеју, поштују, воле или заједно размишљају и имају исте циљеве. Ми смо на друштвено-политичкој сцени, на сцени народа дошли у ситуацију да сви са свима могу. А када сви са свима могу онда губите тим, заједнички циљ, и то се увек преноси са највиших слојева друштва на ове мање. Дакле, тимови овде више не постоје. Постоји чист интерес и интересне сфере које окупљају људе, а то никада нису добри темељи на којима добра ствар опстаје. Да би нека ствар опстала и да би био тим, и да би победио, ви морате да имате јасне, прецизне циљеве, смернице, одреднице, категорије по којима се управљате, моралне кодексе, ствари које вас чвршће везују само од наплаћивања вашег малог циља. Е, то код нас не функционише! Овако раштркани у овој врсти неслоге, свађе, безумља и свега што радимо мислим да немамо добру будућност.

Горан Јевтић у исто време примећује и да се на позоришним сценама широм земље не игра довољно комедија. А као разлог, поред осталог, наводи и то што „људи мисле да уметност треба да прича и елаборира само најтеже социјалне, политичке, друштвене, или духовне теме”.

– Најздравије је радити ту врсту репертоара, са друге стране треба направити равномерност на тим тасовима и људима пружити и мало добре забаве. Мислим да уметност сама себе не умањује по важности и значају ако ради и комедију. Често чујете да није време за лаке теме, или за комедије зато што је ситуација и тренутак у којем живимо јако тежак у смислу да постоји општа небрига о култури, о духовном, емотивном менталном развоју целог рода. Сада се сви баве својом егзистенцијом. Али када би се се ствари пустиле низ воду, када бисте дозволили да се запостави надоградња и храњење сопственог духа, отишли бисмо много десетлећа уназад. То су недопустиве ствари.

Познат по свом бритком језику, као уметник који без зазора коментарише и анализира друштвену стварност, појаве, догађаје, Горан Јевтић се осврнуо и на актуелни позоришни тренутак у Београду.

– Нажалост, мислим да је Атеље 212 са Коканом Младеновићем добио управника који заправо жели да уруши све уметничке вредности и све социјалдемократске вредности друштва. У Атељеу 212 је ситуација тешка, напета! Не постоји могућност да се у њему здраво и добро ради, али сам сигуран да су сви људи  схватили да то ничему не води и да ће се та ситуација повољно разрешити  по уметнике и уметност. Да ће Младеновић отићи са тог места на којем се нажалост показало да не треба да буде. Мислим да би он фантастично водио предузеће или фабрику, а то нису позоришта. Па ко може било где на свету да очекује од балетских играча, оперских певача, вајара, скулптора, сликара да зарађују новац. То нема нигде. Мисија уметности јесте сасвим нешто друго, а не да буде предузеће и да бројевима збраја учинак – тврди Јевтић.

Чињеница је, каже наш саговорник, да је продукција у београдским позориштима смањена.

– Верујем да треба на нивоу бранше, удружења, невладиног сектора направити мапирање Београда где бисмо имали јасан увод и слику где су простори који могу да буду искоришћени за уметничку експресију. На тржишту је много глумаца који могу и морају да раде. Не можемо сви бити у ансамблу, али да не би људи таворили, таложили у себи гнев и незадовољство, да би радили оно што најбоље могу морају да изађу изван институција. Да се помоћу разних спонзора, фондова налазе нови пројекти са којим ће путовати од места до места, јер се Београд мора децентрализовати, а онда и по иностраним фестивалима, јер овако смањено тржиште је неодрживо. Морамо се повезивати, заборавити провинцијалност у коју смо тренутно упали. Морамо гледати шире, глобалније и изван своје прћије и авлије – закључује Јевтић.


Коментари0
91821
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља