понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Терориста из Титове виле

Аутор: Иван Миладиновићнедеља, 14.10.2012. у 14:13
Браћа Стоиљко и Живко Кајевић с подмлатком СОПО-а

Почетком лета 1964. године у Паризу, у стану Јована Бркића, на Авенији Пол Думерг бр 162, окупило се тридесетак људи.

Није било никаквих нарочитих говора. Андра Лончарић је кратким, бираним реченицама саопштио присутнима да се имају сматрати оснивачима прве тајне политичке и терористичке организације.
Ово тајно друштво названо је „Крмчија”. Име је преузето из књиге правила за духовни живот Срба ,,Крмчија Светог Саве”. Крмчија – у слободном преводу значи – Кормило.

Јован Бркић, домаћин овог скупа, по свему судећи човек француске обавештајне службе, живео је у стану који је вредео у оно време преко милион долара. Прва комшиница била је Брижит Бардо. Легендарној секс бомби сигурно није падало ни на крај памети да се тик до њених врата окупљају терористи.

Наравно, тајна група „Крмчија” није имала ничег заједничког с духом „Крмчије Светог Саве”.
Програм ове организације није се много разликовао од програма Аписове „Црне руке”.

Водећу реч имали су Андра Лончарић, капетана Вељко Реметић и принц Михајло Петровић, унук црногорског краља Николе.

На овом завереничком састанку уочиће се и једно име, које ће доцније бити често присутно у емигрантском животу Срба. Молитву, уочи овог скупа, одржао је поп Стоиљко Кајевић, који је емигрирао из Југославије и у Паризу студирао теологију на Академији Свети Сергије (заједно с митрополитом Амфилохијем Радовићем).

Већ на првој седници најужег руководства Крмчије, договорено је да поп Кајевић мора одмах за Америку. Осмишљен је план да се организација прошири и преко океана. Са препоруком из Париза, од Андре Лончарића и Јована Бркића, поп Стоиљко Кајевић стигао је у Чикаго и јавио се владици Дионисију.

Владика Дионисије, који је тада био на челу расколничке цркве, прихватио је младог свештеника који почиње да спроводи у дело налог Андре Лончарића о оснивању тајне терористичке организације у Америци и Канади.

После темељних провера, сачињен је списак од 36 особа које је требало да чине срж организације. Договор је пао да ново име буде СОПО, односно Српски ослободилачки покрет – Отаџбина.

Оснивачки скуп је заказан за 26. август 1966. године, у мотелу „Бивер Вали”, у близини Питсбурга.
Из Чикага су стигла два аутомобила. У једном су били Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић, а у другом момци које је Андра Лончарић послао из Париза: Александар Десанчић – Бебан, боксер Боро Корнић, Десимир Марјановић – Лима и Милан Николић – Бели.

Ова четворица су стекла славу у емиграцијским круговима, пошто су као дечаци украли службена кола Александра Ранковића и зато су осуђени да шест година година проведу у Поправном дому у Крушевцу.

Из Кливленда су дошли Ђорђе Ђелић и Милан Чуковић, који је, иначе, био првак САД у дизању тегова.

Бећо Ракочевић и браћа Бранко и Коста Станојевић дошли су из Торонта.

Овај други, Коста, под именом Кен, почетком деведесетих година прошлог века постаће популаран у Југославији јер је био чак „закупио” Титову вилу у Игалу. Екипу из Торонта чинили су још и Брана Петров, Раденко Буквић и Јован Јовановић.

За главног и водећег човека СОПО-а изабран је поп Стоиљко Кајевић. За пропагандни рад су били задужени Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић.

Њих двојица су тада били уредници радикалног емигрантског листа „Слобода”, који је излазио у Чикагу. Миомир Радовановић био је и власник култног ресторана „Миомир Сербиан клаб”.

На овом завереничком скупу у Пенсилванији договорено је да се у року од шест месеци изврши прва акција. Поп Кајевић, уз помоћ Косте Станојевића, три месеца је обилазио амбасаде и конзулате по Сједињеним Државама и Канади. Детаљно је испитивао њихов систем обезбеђења. У Детроиту, 28. октобра 1966. године, Кајевић је поднео извештај осталим члановима СОПО-а.

Једногласно је донета одлука да се идуће године, на ноћ уочи Светог Саве, дигну у ваздух амбасаде у Вашингтону и Отави, и конзулати у Њујорку, Чикагу, Сан Франциску и Торонту.

Канадски тим, предвођен Костом Станојевићем и Бећом Ракочевићем, успео је из једног војног депоа, на северу Онтарија, да изнесе сандук експлозива високог квалитета. Товар за „Светосавску бакљаду” био је спреман, само га је требало пребацити за Сједињене Државе. Централа у Чикагу одлучила је да се та операција изведе ноћу, 21. новембра 1966. године.

Истовремено је договорено да се сви учесници у акцији, исте ноћи, окупе у Толиду, у држави Охајо, шездесетак миља од канадске границе.

Сутра: Дипломатска представништва лете у ваздух


Коментари7
c9026
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zlatko s petrovich
Pa oni koji odgovaraju istom merom-suprostavljaju se komunistickog terora, kroz celu Evropu i Amerike,dal su Oni Teroristi! Terorizam dolazio iz Beograda , a ovi su bili branioci,slobode ,a i fizicke egzistencije! Zao Mi je, sto nihova Borba nazvana je Teroristicka, Ivane i i Zoran Bogavac ,bar Ti znas, da smo se o tome sporazumeli pre dvadesetak godina,imao si pristup i uvid svih dokumenata ,koji smo mI POSEDOVALI .,A ko je Terorista???,I ko se bori protiv organizovanog-drzavnog terorizma. Bilo bi postenije da se Srbi ,bar u ono vreme zovu; Klica Srpske Slobode! Iz licnog iskustva znam; nisam moogao dobiti Yu vizu da obigjem moju Domovinu ,samo zato, sto sam bio Srbin iz nepodobnog regiona! A Veliki Proto Stavrafor Stevan Petrovich Vratnicki ,Mozda bi ta tema bila vise interesantnija..Beograd danas ima Ulice ko je kakvih Bugarasa,a Nema Jovana Babunskog il Prote Stevana Petrovica,sto familija i Njegov Sveto savski Duh izgradi najvecu Srpsku bogomolju izvan Srbije!.
Marko Petrović
Sarajlija@ Granatiranje Sarajeva JESTE počelo 6 aprila 1992 na muslimanski Bajram. Muslimanski Bajram je vezan za veru Islam, a ne za naciju ( bar bi ti to kao "Sarajlija" kao što se predstavljaš, a sigurno nisi, trebao znati). Barikade su počele odmah nakon referenduma tj. u martu , ALI JE GRANATIRANJE počelo NA PRVI DAN BAJRAMA ( nakon mjeseca posta Ramazana ), koji se značajem za muslimane može porediti sa Božićem ili Vaskrsom. Oslobađanje Sarajeva 6.aprila 1945 u ovom kontekstu nije bitno. BITNO JE DA JE GRANATIRANJE SVESNO URAĐENO NA MUSLIMANSKI PRAZNIK BAJRAM ( kojeg slave i Bošnjaci i Albanci ), a poštovali su ga i svi drugi koji nisu mrzili drugačije. Oni koji su mrzili su granatirali. O svemu postoje arhive, a ja sam na nesreću isto bio svedok tih događaja jer sam se poslom dole našao. I sam sam proživio prve granate sa srpskih položaja tako da mi lažne "Sarajlije",možda upravo oni koji su granatirali Sarajevo, ne mogu pričati laži.
Sarajlija
Gospodine Petrovicu, Granatiranje Sarajeva nije pocelo 6. aprila 1992 . Tada su poceli jaci sukobi izmedju dijelova grada u kojima su vecina bili musliman(to nije nacija vec vjeroispovjest) i Hravti i dijelovi grada u kojima su vecina bili Srbi. Mogli ste da se krecete gradom ali otezano jer su bile postavljene barikade po gradu. Tada je jos letio avion JAT-a iz Sarajeva. Sarajevo je oslobodjeno 6. apila 1945 godine. Najzesce borbe i uzajamno granatiranje je bilo od juna 1992 do negdje marta ili aprila 1993 godine. Zvanicno su sukobi prestali 1995 godine.
Marko Petrović
Petar Milovanović@ I Srbi su počeli granatirati Sarajevo na veliki muslimanski praznik, Bajram 6.aprila 1992.godine. I to je trajalo 1452 dana. Naduža blokada u istoriji ( duže nego Staljingrad ), sa svakodnevnim granatiranjem.
ljubo ljubić
U ovom tekstu mi je najsimpatičnija krađa Rankovićevog službenog automobila, samo sreća što su akteri bili maloljetni, u suprotnom bi ih pojeo gusti mrak. A što se tiče krmčara-kormilara, mi smo Srbi uvijek bili loši kormilari na svoju štetu a na korist drugih. Tito je dobro kormilario, a Srbi su bili kolateralna šteta, vazda po nama, negova udbaška produžena"CRNA RUKA" je stizala da se ubaci u svaku rupu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља