четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

Баштина у стилизованом руху

Аутор: Ксенија Стевановићчетвртак, 18.10.2012. у 22:00

Домаћа публика први пут је имала прилику да чује једно дело Ане Соколовић, ауторке која је постигла велики успех у Канади. Ове године добила је посебно признање поставши композитор кога је Удружење за савремену музику Квебека представило у циклусу „Омаж” кроз вишеструку медијску кампању, велики број активности и концерата. Премијера на Бемусу била је прилика за упознавање публике и композиторке путем опере чија је тематика везана за балканску баштину и народну ритуалну праксу. Наиме, „Свадба”се бави сценом из „девојачке вечери” у којима шест младих жена, са младом чије је име Милица на челу, остају будне током вечери у припремама за предстојеће венчање. У сали Атељеа 212 присуствовали смо концертном извођењу, без сценског елемента. Иако сам наслов указује на везу са „Свадбом”Игора Стравинског, овде се ради о музичко-сценском делу написаном за женске a capella гласове, које својим сензибилитетом указује на садашњи уметнички тренутак, у смислу споја традиционалног колорита са савременом композиторском праксом – било оном постмодернистичком, било оном везаном за француску школу. Тај „традиционални колорит”оличен је, пре свега, у текстовима које је Ана Соколовић изабрала, приредила и допунила користећи се корпусом народних свадбарских напева. У складу са тим, вокална деоница се ослања на елементе српског и балканског певања: усецања, секундна сучељавања, антифоне размене, као и на, с времена на време, јасну атмосферу „ојкачке” вокалне баштине.

Шест признатих канадских оперских певачица, четири сопрана и два мецосопрана – Лора Албино, Вирџинија Хефилд, Андреа Лудвиг, Шенон Мерсер, Елизабет Турнбул и Џеклин Вудли – прецизно су и надахнуто извеле партитуру написану на српском језику под диригентском палицом Дарне Ни Медаре. За домаћу публику била је то прилика да се суоче са ситуацијом „омузикаљења” сопственог језика у интерпретацији оних који нису његови говорници, те да уоче акустичко-фонемске „необичности” које наш свакодневни језик носи. Изгледа да је овакав приступ био фасцинантан и Ани Соколовић која је свој однос према вокалној деоници у великој мери заснивала на „ономатопеји”, као и на одређеном типу звучног симулирања необичних, на свој начин кластерско-дисонантних звучања нашег језика. „Игривост” оваквог поступка је неупитна, па ипак код сегмента опере „Сећање на детињство”које се састојало од речи познатих разбрајалица (Ен, ден, дину, Еци, пеци, пец итд.) и брзог изговарања азбуке, долазило се повремено до апсурдно-зачудне „повратне везе”: колико је могуће чути оно што се живи – дакле свакодневни језик и његове градивне компоненте – као музички материјал, односно као апстрактни „текст”, док публика која слуша певаче увек чује непосредније и више, од онога како певачи чују?

Традиционална баштина је у верзији Ане Соколовић, тако, представљена у стилизованом руху, уз одређени степен естетизације, а основни приступ је био симулација, поигравање, „ритуал сећања”, а не компоновање на основу „архаичног“ елемента као у стваралаштву Љубице Марић. У завршном сегменту опере, Ана Соколовић исписује занимљиву вокалну солистичку деоницу коју пева Милица: то је модална мелодија, средњовековног колорита, која се једном окреће ка „прекомерној секунди”, том означитељу „локалне боје”. Овај ариозни сегмент једно је од најуспелијих места опере „Свадба”јер говори о атмосфери снова, надања и животне промене на музички речит начин.

Публика Бемуса је добила прилику да се упозна са стваралаштвом композиторке која је постала позната у „белом свету” пошто је отишла из земље на самом почетку каријере. Такође, публика је чула одјеке Балкана у слуху нас и других: Балкана који је, у последње време, често виђен као ритуални простор, као витална необичност, као свет у намрешканој води, као искривљени облутак, постајући, при томе, све више, нама који у њему живимо, сећање и сан.


Коментари2
7f7d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Stefanovic
"Publika je cula odjeke Balkana...". I, kako je to cula - odzivom, paznjom, aplauzom?.. Kako je to odjeknulo u sali? Opisu i teoretskom prikazu ovog dogadjaja, kao i prikazu sopstvene visoke muzicke pismenosti potpisnika kritike, nista ne bi smetale ove reporterske "sitnice" koje, najzad, pored svega, takodje cine zivot javnog izvodjenja muzickog dela.
Мића Марковић
Прекомерна секунда је теоретска бесмислица. Добро је да ју је аутор ставио под наводнике.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Музика

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља