недеља, 22.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20

У првој ватри

среда, 24.10.2012. у 15:00


10.(23.) октобар 1912.год.

Сасвим обично јесење јутро. Изнад реке Пчиње, повлаче се лаки праменови магле.Сунце се час пробије а час зађе за облаке који су покрили врхове Шаре и Козјака. Вране прелећу у бескрајним јатима преко нас и губе се негде иза Никуљанског виса. Војници весело довикују једни друге; кувари приставили ручак, а коморџије и митраљесци воде коње на водопој ка Пчињи.Официри се брију и умивају. Они који су готови раније, седе и пију каву и ракију и погледују да ли ће бити лепо време или ће бити кише.Све је нормално, свакидашње.

Одједном пуцањ топа са предстраже. Затим још неколико. Шта је сад? Ваљда се појавила нека турска патрола. Али, пуцњи не престају иако би се то највише желело. Неки коњаници дођоше спреда и у пролазу причају да је једна наша коњичка, официрска патрола допрла до Бугариња и известила je да нека турска комора бежи испред Степине армије, која је потукла Турке око Ћустендила и Криве Паланке. Веле да има много заробљеника и плена. Обузима нас оптимизам. Понекима навиру сузе на очи од радости. „Сјајан је наш Степа!”,говоре.

Али, пуцњи никако не престају и то нас јако нервира.

„Збор! Испред села!”,вичу неки гласови по селу.

„Шта ћемо са пристављеним ручком?”, питају кувари.

„Изврћи казане!Какав ручак и трчи што пре на зборно место”, наређују старешине.

„Охо! Кад се жури, не ваља”, мисле војници и песимизам обузима све.

Ја дотрчах до своје кујне и наредих да не изврћу казане са пристављеним јелом. ,,Све ће се брзо свршити, није ништа озбиљно”,говорим куварима, а и да бих умирио војнике; у том, наредих да оставе торбе у селу и да изиђу само са оружјем на зборно место.Ово унесе наде да ће се све добро свршити и код људи се подиже дух.

Кад са четом изиђох испред села, пук је био већ кренуо и одмакао две, три стотине корака у правцу камењара, где смо били јуче. Батаљони су били у густим, смакнутим порецима.Убрзаним кораком стигосмо ускоро пук и чета уђе на своје место. Капетан Матић, риђ, мршав од злоће, чудно се подсмехну. Ја сам се правио да нисам приметио тај подругљив осмејак. Одавно га знам као пакосног, злурадог човека, па сам мислио да је таква његова природа. Он је и са војницима био суров. Са његовог чела никада није силазила бора.Увек намргођен, грдио је војнике и за најмању грешку је људе кажњавао. Своје потчињене увек је држао далеко од себе и ни са ким није био интиман. Циничан, уживао је да улови млађег у каквој грешци и да га пред другима малтретира.Уствари, Матић је брижљиво пратио све моје покрете и тек касније сам сазнао због чега је он то чинио.

Напред топови убрзавају паљбу. Немир се повећава. Стаде падати и ситна кишица. Прелазимо преко поораних њива и ноге се клизају преко грбавих бразда. Некима остадоше лаковане каљаче у раскаљеној, лепљивој ораници. Идемо ужурбано; сви тешко дишемо и дувамо: пред очима мутно. Стигосмо на ледину иза камењара и наша два батаљона се зауставише, а први и други батаљон продужише даље, напред. Топови грме а чују се и митраљези испред нас, значи да су Турци близу и да нападају они. Сви озбиљни и забринути, нико се није надао овако брзом сукобу. Одједном, изнад наших глава, образоваше се четири бела клобука, а потом још неколико.

„Аероплани”, викнуше неки.

„Шрапнели!Клекни!”,командује командант батаљона.

Војници клекнуше на влажну земљу. Мале, округле куглице падају са велике висине и не наносе никакве губитке. Једна граната прозвижда високо изнад нас и сви инстиктивно погнусмо главе. Капетан Павле, увек у пози, стоји право и смешкајући се добаци крто:

„Што се клањате турским гранатама?”

У том тренутку прозвижда и друга граната, али много ниже. Опет сви погнуше главе, па сад и капетан Павле. Мало постиђен, он се диже нагло и оде на каменити чуку. Стојећи потпуно отворено, стаде махати сабљом у кругу, пркосећи турској артиљерији и не обазирујући са на проређено звиждање пушчаних зрна.Овај поступак произведе ефекат за којим је он жудео.То претерано самољубље, тај вечни живот пред огледалом и глумљење пред самим собом јесте онај сентиментални егоизам, који је у стању да учини све ради једног става за који мисли да му лепо стоји. Овакве природе не раде што им срце иште или што служба захтева него оно што им лепо стоји. Они желе да се покажу, не штедећи ни себе ни друге, своје људе. Аристократе по рођењу и по карактеру, они не могу никад бити кукавице. Ова врста људи даје добре јунаке, али не увек и добре војсковође.

(Сутра: Звиждање граната које кида нерве)


Коментари7
fdaa2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

MACAK MACKOVIC
Uzmi u ruke malo knjige... .i procitaj malo ciji je bio Skadar i ko ga je gradio...mozda ti nesto i bude jasno...Politicke igre su nesto drugo...
usput...
@Aleksa @mirko b. Pa zbog cega je onda Srbija napustila tu teritoriju ako tada nije postojala Albanija, a to je bila srpska teritorija??? To mi nekako nije jasno...
mirko b.
Albanije tada nije ni postojala. To je bila srbska teritorija okupirana od Turske.
Aleksa
Usput, Albanija tada nije ni postojala.
usput...
Da kojim slucajem vojska Kraljevine Srbije nije bila okupirala dobar deo Albanije???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља