Кажу људи да за све добре ствари у животу треба времена. Ако је то тачно, онда смо мој муж и ја прави изузетак који потврђује правило. Код нас је некако све било на бум-трас, па или преживиш, или преживиш некако! Тако је и долазак у Брисел пао као гром из ведра неба. Док смо се окренули све је било решено и већ сам паковала кофере… Као оно кад ме је једном позвао с’посла телефоном и рекао:
- Спакуј нам кофере, поподне идемо на море!
Први дан у Бриселу? Е, то је прича…
Дошла сам аутобусом због превише пртљага. Он ме је сачекао на станици са колегом Гораном који је (већ!) имао кола. Одмах су ме обавестили да журе назад на посао и да немају времена да се упознају са мојим другарима из буса… Муж ми је уз пут дао нови мобилни телефон са белгијским бројем да га не бих случајно звала преко роминга. Показао ми је стан који је изнајмио и рекао да иза ћошка постоји драгстор, ако ми нешто затреба. Пољубио ме на брзину и одјурио назад на посао… А ја сам се тек онда осврнула око себе и закључила да ту и немам баш много шта да радим.
Након што сам распаковала кофере и појела још једно парче штрудле с’ маком коју сам купила на станици у НовомСаду, одлучила сам да ипак одем до тог драгстора. Мала шетња не може да ми шкоди, мислила сам, а мало ћу и да упознам околину…
Елем, драгстор сам лако нашла, али споразумевање са продавцем ме је безмало потресло! Мој француски, за који сам мислила да је беспрекоран (барем су ме тако хвалили у школи) овде је био потпуно неупотребљив! На моја бритка и граматички исправна питања, продавац је само вртео главом у чуду! Онда је мрмљао нешто себи у браду што ја апсолутно нисам могла да разумем… Некако смо се снашли са енглеским, уз помоћ руку и мимике.
Не треба ни да наглашавам да је курс француског био прво што сам следеће урадила. На једном од часова, усудила сам се да питам шта није у реду са реченицама које сам рекла продавцу и на моје велико изненађење добила одговор да тако могу да се обратим само министру или градоначелнику и то у веома формалном писму, али никако обичном човеку у свакодневном говору!
- Једноставно те неће разумети, рекли су ми додајући –Тако више нико не говори!
Добро јутро Колумбо!
Шта смо ми то онда учили у школи?!! Сетила сам се Нушићеве „Аутобиографије” и приче о учењу француског језика која отприлике иде овако:
На питање које гласи: „Ваша сестра од тетке, да ли она радо једе сира“ правилан одговор био би: ‘’Не, она не једе радо сира, али она свира клавир!”
Колико сам се само смејала… Сада ми више није било смешно. Више ми се плакало!
Највећи бисер у вези француског, ипак, било је то када сам по београдским књижарама тражила (неки) добар речник ! Дали су ми дебелу књижурину коју сам на брзинупрелистала и видела глаголе попут: жњети, седлати, беседити… Наравно, ништа од савремене компјутерске терминологије, која се на француском разликује од уобичајених израза! Продавац ми је рекао да је то неки чувени речник, да је прво издање било 1936. (што би по њему требало да буде доказ квалитета) и да се СИГУРНО нећу покајати! На моју примедбу о томе како се језик мења и развија, само је одмахнуо руком. Можда, али не и код нас ?
И тако… Изађем из драгстора и више ми се не иде кући. Радије бих још мало да шетам, ионако је то ту иза ћошка. Улице су под правим углом, куће све слепљене и не можеш много да одлуташ чак и да хоћеш! И не пада ми на памет да је управо та једноликост опасна за некога ко је тек дошао и ко не зна ни своју адресу! Требало ми је пола сата да схватим да ја заправо и не умем да се вратим! Ништа страшно, тешила сам се, сад ћу овде лево па онда десно и… опет ништа! Питаћу некога и …
Ох, не на француском! Тражим улицу… Па ја не знам адресу, муж ми није рекао!
Позваћу га на мобилни, срећом понела сам га! Али он се не јавља и ја му шаљем поруку. Где сам? У даљини видим знак метроа – одлично, ту сам! Да покушам да га позовем поново? Ох, не, како ово ради, овај нови мобилни се разликује од мог старог… Искључила сам га уместо да позовем!Ући ћу поново! Пин код? Какав сад пин код, па ја не знам никакав пин код…
Хаос.Ужас. Паника!!!
Срећом, већ сам послала поруку:
Ја сам се изгубила. Тренутно сам на метро-станици…
Шта ми је друго преостало него да стварно сиђем доле и да сачекам до краја радног времена?!!
Горица Станић, Брисел, Белгија
..........
НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.
