Свака зима за мене и мојих десеторо деце је посебно тешка, али ова која долази биће најтежа. Искључена нам је струја због дугова које имамо. Прошле године смо остали без струје све до фебруара. Зима се отегла, деца у мраку, уз свећу уче и пишу домаћи. Обратили смо се медијима, стигла нам је помоћ од шабачке фирме и „Електродистрибуција” нам је укључила струју. Али све је то трајало до пре месец дана. Сад смо опет у мраку а да невоља не иде сама, показало се прошле недеље. Најстарија кћи Роксанда остала је да успава две најмлађе, остала свећа упаљена да догорева. Супруга Ибојка и ја били смо у башти, секли купус, када је пламен букнуо. Остала деца такође нису била ту. Сва срећа, нико није страдао, запалио се телевизор, дечји компјутер, део намештаја. Ибојка је потрошила девет килограма прашка да опере све ствари које су биле пуне дима. Сваки дан је са децом прала веш, немамо где ни да га осушимо. Може ли данас нека жена да себе замисли да опере ствари на руке за десеторо деце?

Роксанда има 18 година и када заврши Економску школу у Шапцу, желела би да иде на даље школовање. Душан има 17 и он и његов шеснаестогодишњи брат Урош се школују у Београду. Стипендирају их „Нолкол” и „Енергопројект”. Имају дом, чак и џепарац, Душан 1.000 динара, Урош 6.100.

Сава има 14 година, Сузана 12, Павле 11, Анђелка десет, Вујадин шест, Јована пет а најмлађа Ивана две године. Сва деца која су за школу, иду у школу и добри су ђаци, примерног владања.

Живимо тако, што се свега одричемо. Добијамо материјалну помоћ и дечји додатак од 22.000 динара. Живимо на селу у Мачванском Метковићу, имам мало окућнице и узео сам у закуп око хектар земље. Имамо две краве и два телета, једну свињу, кокошке. Општина Богатић ми је 2008. године помогла и реновирала стару кућу. Увели смо воду, добили купатило, добри људи који су чули за нас помогли су нам да купимо и неке ствари.

Кључеве нам је предао сада премијер Ивица Дачић и крстио Јовану у цркви. Било је велико весеље, ја срећан човек, окумио се са министром, додуше симболично, али није то мала ствар. Остаће нам дивне фотографије. И сада када се неком обратим за помоћ, злуради се нашале па кажу, нека ти помогне кум. А ја им одговорим да он има много државних проблема.

Цело лето скупљамо грање да имамо чиме да се грејемо. Треба загрејати три просторије. Никада нисмо купили дрва ни угаљ, јер немамо новца. Ако буде минус 30 као што најављују, не знам како ћемо се угрејати.

Сви причају у овој држави о наталитету, а нико неће да помогне. Држава мора да помогне оваквим породицама. Знам да има и оних који кажу да је требало да моја супруга Ибојка и ја мислимо када смо рађали оволику децу од чега ће живети. Али, зар није свима у интересу да се деца рађају ? Ја не тражим милостињу. Када би ми држава дала бесповратна средства од шест-седам хиљада евра, уложио бих да купим трактор, озидао штале и бавио се производњом хране. Никоме не бих био на грбачи. Овако,моја деца и ја идемо да радимо код других да би зарадили само за храну. Углавном нам све фали, навикли смо на то,па деца и не траже много.

Љут сам на себе што сам ја отац мојој деци. Видим колико су сви вредни колико раде, а никада нису отишли ни на зимовање ни на летовање. Ретко иду и на екскурзије. А знам колико деце која ништа не раде, уживају. Љут сам и на државу што нам не помогне. Заслужујемо то моја супруга Ибојка и моја деца.

*Пољопривредник из Мачванског Метковића код Богатића

(Забележила: М. Е.)