недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35

Осам сати одисеје

Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 04.11.2012. у 15:00
Железничари путују ка југу

Нови Сад, Ниш – У 3.50 устао сам као робот, у 4.15 часова, по мрклом мраку, већ сам бауљао као Носферату по сабласно пустој новосадској железничкој станици. Нисам тражио жртву којој бих исисао крв. Тражио сам само карту за Ниш. Благајници на шалтер био сам једнако чудан.

– Сигурни сте да хоћете возом? Ово дуго нисам чула... – признала је љубазна жена. Платио сам 388 динара за карту до Београда...

Овако почиње боратовска комедија, овако креће Лала возом за Ниш. Да из престонице северне, равничар стигне у краљевство јужне пруге, потребне су најмање три ствари: да има живце дебеле као конопце, да има одисејевско стрпљење и да буде неурачунљив.

И све то само да би се Новосађанин у вагону некако докотрљао до браће мераклија. Има ли, земљо Србијо, ишта логичније него да два највећа града, после Београда, буду повезана директном возном линијом?

Можда је то једнако финансијски рационално као и тражити нафту испод Калемегдана, или отворити шопинг-мол у Црној Трави, али је ипак тешко разумљиво.

И кондуктер Атила Есеш се насмејао. Улепшах зору рану овом дивном човеку, пошто сам му уручио карту и представио идеју.

– Нисам овако нешто видео ни чуо више од десет година – рекао је Атила у вагону брзог воза Будимпешта–Београд, који је снажним светлима и урлањем сирене разгрнуо мркли мрак и разнео глуву тишину, улазећи у новосадску железничку станицу. Било је тачно 4.35. Само двоје људи је ушло у воз.

Двадесетседмогодишња Милица Здравковић је кренула за Књажевац. Двадесетчетворогодишњи Стеван Тодоровић, носећи под мишком први том Шолоховљевог „Тихог Дона”, пошао је ка Београду.

У купеу као у аутобусу. Између седишта вире се само стопала безимених путника који су полегали по седиштима. Молим Атилу да ме усмери на прави пут, ка југу.

– Пре бомбардовања 1999. године ишли су међународни возови Будимпешта–Истанбул и Будимпешта–Солун, па су Нови Сад и Ниш били директно повезани. Сада је то право лудило. Овај брзи воз из Будимпеште стиже у Београд око шест часова – наводи ме Атила.

Стеван прекида накратко да чита Шолохова. Његова другарица је пробала да крене возом до Ниша, али се онесвестила код Раковице, па су је враћали свести све до Велике Плане. Милица, мршава црнокоса жена, која обожава возове, у Београду ће се ипак укрцати на аутобус, јер би, у случају да до Ниша стигне возом, на аутобус за Књажевац морала да чека бар четири часа.

Неки минут после шест, брзи воз споро улази у Београд. Стали смо на четири станице. Разданило се, полицајци и сиротиња шетају перонима... Благајница на шалтеру у Београду смеје ми се у лице, када јој откривам да сам у улози имагинарног Лале који воли возове и Ниш.

Преда мном су два избора. Да сачекам до 7.15 и укрцам се у путнички воз за Ниш, онај у ком се онесвестила Стеванова другарица или да причекам, убијајући још нешто од живота, све до 7.50, па да се убацим у међународни брзи воз Београд–Скопље.

Богатији за 100 динара бирају другу опцију, плаћајући 884 динара, јер је воз далеко удобнији и има око 11 станица до Ниша, колико избројах раније са Атилом. Ипак, нисам стрина. Бирам опаснију опцију.

Путнички воз чека на перону 9. Два вагона, вероватно старија од шездесетогодишњег седокосог кондуктера, који је везао косу у реп. Један вагон је немачки, један српски, оба су ужасна, док их заједно вуче локомотива хрватске производње, ка заборављеном југу.

Опет испадам чудак док питам машиновођу путничког воза: који је мудрац правио овакав ред вожње. Тада сазнајем праву истину, тада откривам тајну Седмог печата, тада испијам сву мудрост српских железница.

Могао сам, наиме, да у Новом Саду уђем у путнички воз у 6.10, да не устајем, дакле, рано као зомби приправник, али, авај... Тај воз до Београда стаје на око 15 станица, па се некако докотрља у 7.53, свега три минута пошто крене последња опција за Ниш – брзи воз за Скопље!

Машиновођа ме позива у кабину да заједно бројимо на колико ће се станица зауставити путнички воз Београд–Скопље. Избројасмо тричавих 64 стајалишта до Ниша! Не замерите ако смо се негде забројали, али машиновођа ваљда уме да сабира!

Мени се већ замантало, али улазим у гротло. Тискају се радници железнице у српско-немачкој композицији, који одлазе кућама после крвавог сменског рада на шинама, скретницама или у офуцаним купеима. Карту сам платио 784 динара.

Навијачи Звезде и Партизана овековечили су своје паметне мисли по купеима, махом се у стиховима обраћајући мајкама и сестрама друге стране.

– Овај воз стане чим види неку белу кућу – шали се један од машиновођа, кога путнички воз вози кући. Село Ратари, два сата возом од Београда. И тако, већ 15 година, живи црнокоси весељак, следбеник филозофске мисли Екрема Јеврића: „Кућа, посô, посô кућа!”.

Шетам од купеа до купеа, тражећи некога ко путује за Ниш! Само се железничари тужних судбина и с бесплатним картама враћају кући, најдаље до Лапова.

Једна девојка је, ипак, кренула до краја – до града Ниша. Деветнаестогодишња студенткиња журналистике с Мегатренда Јулијана Добрашиновић желела је да окуси атмосферу, да види стварност изблиза, да удахне живот... И да уштеди неку пару.

– Овако је занимљивије – искрена је.

Пошто ми је пут пресео у путничком возу, пресео сам у брзи за Скопље. У Младеновцу сам га чекао 15 минута и доплатио 100 динара, али вреди сваку пару јер до Ниша има десетак станица. Опет композиција с два вагона, опет путници железничари.

Ходници и купеи су далеко удобнији, али је тоалет место које би обишао и нечастиви с гас маском и боцом кисеоника. Брачни пар из Суботице путује ка Нишу, Београђанка путује за Лебане. Заједно седе у првом разреду. После станице у Јагодини, воз изненада успорава, а жена која се укрцала у Раковици, мудро констатује:

– Ако је ово брзи воз, ја сам Јелена Карлеуша!

После осам сати лалинске одисеје кроз моравску долину, коначно крочих на тло Ниша. Искрцах се у 12.30.

Вратио сам се легендарним „Ниш експресом”. Црвени аутобус с црним, затамњеним стаклима, шибао је аутопутем као друмска авет. У Београд сам стигао за два и по сата. И за 1.335 динара.


Коментари45
506bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marco Kosic
Koliko treba vremenski sa vozom do Skopja??
jelena vranjanka
Moj brat je upravo išao vozom Beograd - Vranje, iz prostog razloga - finansije. Trebalo je da kažem Novi Sad - Vranje, ali to je kao što smo videli nemoguće... Elem, isto kao zombi ustao rano da ode do Beograda, čekao sat vremena za Vranje, krenuo u 7:50h, nije bilo grejanja, voz išao 20-25km/h, stigao oko 16h... Svakako je bojle gledati na se to kao avanturu :)
Simon Simonovic
Ovo moze da bude ozbiljna turisticka atrakcija:od NS do Nisa,po klaj-klaj sistemu ii:Vozom u 19 vek!
Dusan Gruden
Pre sto godina je moj deda dosao iz Praga u Uzice. Do Beograda je iz Budimpeste stigao niz Dunav parobrodom, a od Beograda do Ostruznice vozom, a zatim volovskim kolima preko Valjeva u Uzice. Ono se tada nalazilo u zabacenom kraju zapadne Srbije. Pre dve godine sam vozom iz Beograda putovao u Uzice. U odlasku je voz putovao osam sati, u povratku oko sedam sati. Izmedju Beograda i Uzica je razdaljina manja od 200 km. I posle sto godina Uzice se nalazi na istom mestu, u zabacenom kraju zapadne Srbije. Pre 25 godina sam u Japanu putovao od Tokija do Osake. Razdaljinu od 400 km. voz je vec tada prelazio za tacno dva sata. Bez modernih zeleznickih pruga, puteva i aerodroma, ne postoji nada za bilo kakav ekonomski napredak zemlje. Jer saobracaj je danas krvotok moderne ekonomije
артиљерац артиљерац
@ дете. Колико ја знам нема више диектног воза за Москву.Ишао је некад.Звао се Пушкин Експрес.Полазио је из Београда,ако се добро сећам негде око 15.00. Ишао с њим давне 1979,преко Пеште,па на Чоп(ту се мењају точкови вагона,јер су руски колосеци шири)и даље.Мислим да је ишао 2 дана и 2 ноћи,стизало се уствари 4. дана ујутро.Али нисам више сигуран,много давно је било.Мислим да може с неким преседањем у Будимпешти. Вреди проверити.Сваку срећу ти желим.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља