петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:25

Привлачност Северног пола

Аутор: Милан Мишићсубота, 17.11.2012. у 21:55
Ледоломац предводи канадску експедицију истраживача Арктика Фото Ројтерс

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Данашња Русија сигурно горко жали што је 1867. будзашто Америци продала 1,7 милиона квадратних километара пустаре на северозападном „рогу” северноамеричког континента – за само 7,2 милиона тадашњих долара, што није велика свота (120 милиона) ни у данашњим. Да није било те трговине САД не би могле да тврде да је Арктик, ледено беспуће на „крову” планете у чијој утроби је драгоцено минерално благо продужетак њене територије, док би Русија имала више аргумената да је све оно што је тамо горе, а поготово доле – њено.

У већ започетој борби за исти пол, свих пет актера из Поларног круга (Русија, САД, Канада, Норвешка и Данска) последњих година појачавају своје активности на доказивању првенства над овим још неексплоатисаним делом планете, при чему су Русија и Канада најагресивнији. Канада је уствари била прва која је цео простор од својих обала Северног леденог (Арктичког) океана па до Северног пола прогласила својом јурисдикцијом. САД, са сличним аргументима – да је то простор који је продужетак континенталне Аљаске – тамо истичу своје претензије.

Прва опипљива корист коју Канађани, који у последње време показују амбицију да буду активнији и самопоузданији играчи на глобалној позорници, очекују од своје географске блискости са северним врхом Земље, јесте да постану контролори арктичког пловног пута који би трговачким бродовима и танкерима омогућио да избегну Панамски канал и растојање од Токија до Лондона скрате за приближно 7.000 километара. Тај пут у перспективи отвара топљење арктичког леда што је резултат климатских промена којима појединачно највише доприносе индустријски гасови које се у атмосферу емитују из Северне Америке.

Канадским претензијама на суверенитет над тим путем супротставља се баш њихов јужни комшија, САД. У Вашингтону (и другде) сматрају да је то мореуз у међународним водама. Северноамерички суседи су због тога већ имали један инцидент, миноран додуше, када је још 1969. кроз тај мореуз прошао прво један ојачани амерички танкер, да би то 1985. поновио један ледоломац, такође са америчком заставом.

То је био повод за размену љутитих саопштења. Канађани су прво (1970) донели закон о еколошкој заштити тих вода, да би Американци узвратили како не могу да прихвате да су у питању „унутрашње воде Канаде”, јер би то „угрозило слободу навигације суштински битну за поморске активности САД широм света”. Компромис о том питању, који подразумева да ће амерички ледоломци убудуће тим путем пролазити „уз сагласност Владе Канаде”, постигнут је споразумом о „Арктичкој сарадњи”, али није изменио основне легалне позиције двеју земаља.

Пошто основни међународни документ који у овом моменту бар донекле регулише питање „власништва” над Северним полом и околним водама – Конвенција УН о праву мора (УНКЛОС) – потписницама даје рок од десет година да поднесу захтеве за продужење својих континенталних територија мимо уобичајених 200 миља, Канада је у предности јер је УНКЛОС ратификовала још 2003.

САД још нису „овериле” овај документ, сходно свом традиционалном отпору да се као највећа сила ставе под јурисдикцију било ког наднационалног ентитета. УНКЛОС је чим је донет (1982) одбацио Роналд Реган, сматрајући да ће бити „друге УН”. Председник Буш је 2007. апеловао на Конгрес да ту конвенцију ипак ратификује, али напретка у том погледу нема – све до данашњег дана.

САД су иначе, после досад најпровокативнијег руског потеза на Арктику, побадања руске заставе на океанско дно испод леденог покривача Северног пола у лето 2007, узвратиле експедицијом која је мапирала то исто дно, да би доказала да је то континентални продужетак Аљаске. Канадска реакција на руску заставу на Арктику била је пак изјава њеног тадашњег шефа дипломатије „да ово није 15. век, па ни 16, 17, 18, 19. или 20 – да се побадањем застава нека територија проглашава сопственом”.

И САД и Канада се међутим слажу да се испод леда на Арктику налази велико благо. Канадске процене су да је реч о 1,7 милијарди кубних метара природног гаса (довољно да Канаду снабдева 20 година) и више од милијарду кубних метара нафте. По америчким студијама, тамо је чак 25 одсто укупних још неоткривених светских резерви нафте и гаса.


Коментари1
91975
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragan lučić
Ako su kanadske procene tacne, (kolicina dovoljna za kanadsku potrosnju tokom 20 godina) onda se na svetskom nivou radi o smesnim kolicinama, jer to je oko 2 godine SAD potrosnje. Ili 1 godina da SAD i EU to sprze. A govori se o jednoj od najvecih rezervi. Zapravo nisu smesne rezerve, nego potrosnja. Ko pre zaboravi fosilna goriva i sve sto od njih zavisi, tom bolje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Борба за превласт на Арктику
Борба за превласт на Арктику
Борба за превласт на Арктику

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља