четвртак, 18.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Самог себе прогласио маршалом

Аутор: Иван Миладиновићнедеља, 18.11.2012. у 12:45
Једна од потписаних диплома из које се види да је Јосип Броз себе прогласио маршалом пре него што је званично предложен за то звање

Већина хроничара живота и дела Јосипа Броза стварање његовог култа везује за шездесете године прошлог века, нарочито за Брионски пленум и разлаз с Александром Ранковићем.

Међутим, први трагови стварања култа, култа живог човека, култа Тита као богочовека, уочавају се још у Јајцу, за време Другог заседања АВНОЈ-а и у месецима који су следили.

Убрзо су почеле да ишчезавају песме које су певане о мртвим борцима Радету Кончару, Славиши Вајнеру Чичи, Бају Секулићу, Младену Стојановићу, Симели Шолаји, Марку Орешковићу. Борцима на фронту објашњавано је како Руси озбиљно замерају што се у песмама не спомиње име друга Тита, а потом стижу директиве да се тај велики недостатак што пре исправи.

Тих дана Јосип Броз сатима позира вајару Антуну Аугустинчићу. Тако настаје прва Титова биста, која је одмах постављена тик иза говорнице Дома културе у Јајцу, где се одржавао пленум АВНОЈ-а.

Заседање у Јајцу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије и увођењу републике, остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала.

Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије”.

Али, ни то није „последњи раритет” скупа у Јајцу. Председник АВНОЈ-а, хрватски политичар др Иван Рибар, био је на Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. у Бихаћу, представник Хрватске, а у Јајцу је преко наћи постао представник Србије.

Неколико недеља после скупа у Јајцу, Черчил, Рузвелт и Стаљин у Техерану су се договорили да се очува и обнови Југославија, а Винстон Черчил је инсистирао да се „морају присилити свадљиви Југословени на споразум”, на „нагодбу за јединствену Југославију”.

Због страха да не се оствари овај циљ, Тито је у пролеће 1944. од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али господар Кремља је оклевао.

Тито шаље у Лондон специјалног емисара Владимира Велебита, који од Черчила сазнаје да за Уједињено краљевство није толико битно „да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико њен отпор против Немаца. То је значило да Британце и 1944, исто као и марта 1941, када су организовали пуч у Београду, више од свега занима колико ће се Југословени жртвовати у борби против Немаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Ни Черчил није седео скрштених руку, Титу је авионом послао нови џип, и сина Рандолфа, по коме је, злу не требало, послао и веће количине злата.

У августу 1944. Тито се у Казерту среће са Черчилом. Пилоти, са којима је летео, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих „сувенира”, у америчком авиону ДЦ-3, потписао им се на зелене доларске новчанице.

Пошто је у Италију стигао пре Черчила, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и базилику Светог Петра.

Ускоро је стигао и Черчил, који је Коминтернином поверенику за Југославију дозволио да га убеди да „наметање комунистичког режима у Југославији не спада у наше намјере”.

Черчил: „Желео бих да Вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”

Тито: „Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

Черчил му је поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања. На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други крајем августа сменио је Драгољуба Михаиловића, а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и „све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.

Тито потом у Москву шаље Ђиласа, који му од Стаљина, поред поздрава, доноси и нешто опипљивије: две стотине хиљада долара у кешу и скупоцену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сечиво од дамаског челика.

Месец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину:

„Биће нам потребна највећа Ваша подршка да би могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.”

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију:

„По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа.”


Коментари20
1211b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Историчар НОБ и "заборављене" Револуције
@. Lj.K. Taylor. Без икакве сумње,сасвим сте у праву (сем што бравар пишете под наводницима) када се слажете да дотични није имао војне школе, "али је имао респектабилну школу Коминтерне". Нажалост био је њен одличан ђак-Једини је од вођа европских КП организовао и успешно извео социјалистичку(што не рећи стаљинистичку револуцију. најкрвавији грађански рат у Европи после Октобарске револуције. У учењу и успесима тог бескомпромисног ученика Коминтерне све се више сазнаје,посебно захваљујући мојим пријатељима Пери Симићу,најкомпетентнијем Титовом биографу и Др С. Цветковићу,секретару државне комисије за тајне гробнице комунистичких жртава у Србији после 22. септембра 1944. У Србији их је до сада лоцирано више од 2оо,а у Словенији и Хрватској око 8оо!
Lj K-Taylor
Formalno obrazovanje nije neophodan uslov za uspeh. Cang Kaj Sek je bio elitni oficir – porazili su ga ucitelji po obrazovanju (Mao Ce Tung i Cu En Laj, general Cu De je malo poznat iako je imao takodje veliku ulogu). Budjoni i Capajev su komandovali Crvenom konjicom i porazili bele stapsoficire. Fidel Kastro je bio advokat, Ce Gevara lekar – zbrisali su generala Batistu. „Bravar“ nije imao vojne skole (to u Pesti ili Pecuju je vojno beznacajno) ali je imao respektabilnu skolu Komintern. Tamo je naucio da sagledava politiku na skali siroj od parohijalne. To je sjajno savladao. (Uzgred: titula marsala mu je trebala da bi se nametnuo kao sagovornik sa velikima – nije izabran na izborima, niti je Staljin mogao da mu dodeli cin, te je sam sebi dao vojni autoritet). Pored Arsa Jovanovica pri stabu je stalno bio i general Mahin. Ali skolovani oficiri su morali u hodu da uce lekcije gerilskog ratovanja. Naucili su – pobedili su. Stabni oficiri s druge strane su izgubili bitku i rat.
Мајор резервиста
Машинбравар и ћесарски каплар постао е (прогласио се или га прогласише препокорни му) маршал.У данашњем броју Политике Лазански пише ("ЦИА и Готовина") :"Како је одједном у Хрватској постао генерал феномен је претварања конобара,складиштара и месара у генерале".Ипак је то пуно мање од маршала,плус није био врховни командант.
Мр Петар Симић
Занимљив је и значајан цитат из Титовог писма Стаљину од 5.7.1944.:"Биће нам потребна највећа Ваша подршка да би могли најприје решити питање Србије,које је за нас врло важно,јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије...И ја Вас молим за ту помоћ." Познато је да са својим снагама и Србији Тито није имао ни промил могућности да у њој успостави своју (што не рећи стаљинистичку)власт,те му је ,на ову молбу и његову личну посету, Стаљин послао у помоћ више од 4оо.ооо бораца Црвене армије.Уз то, Тито је у Србији ангажовао већину својих јединица из Хрватске,Б и Х и Ц.Горе.остављајући Павелића са геноцидном братијом на миру у Загребу до дана капитулације Немачке,када су кренули на запад.Павелић се,поред многих других усташких зликоваца,спасио,што Дражи није успело. Већински православној,монархистичкој,ситносопственичкој (претежно сељачкој),слободарској титоистички(стаљинистички) поредак је могао само да јој се наметне мимо њене воље.
Историчар НОБ и \"заборављене\" Револуције
@. Aleksandar Mihailovic. Не могу се у целини сложити са Вашим ставом да су разбијањем Југославије стране мрачне силе извршиле освету за два светска рата. Зна се само која је сила имала разлог за то,док су друге (које су имале одређену улогу у разбијању СФРЈ) у тим ратовима биле савезници са Србијом и Првом и Југославијом у Другом светском рату. Друго,поред те улоге страних (мрачних,како их Ви називате) сила,ипак су главну улогу одиграли домаћи "кадрови" и то углавном изашли испод Титовог идеолошког и политичког шињела. Под Титом нису само створени ти кадрови већ су постављени и потребни уставни и неки други услови за разбијање Југославије,посебно Србије.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља