понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:30

Уметник је изгнан ма где се налазио

Аутор: Ј. Стевановићпонедељак, 19.11.2012. у 22:00
Немања Ђорђевић и Владимир Величковић (Фото Предраг Вранић)

Награду примам срамежљиво, али је лепо када нека средина подржава рад. То је и замка јер се човек тада нађе на путу преиспитивања. Некако потоне. Да би опет испловио, каже сликар Немања Мате Ђорђевић који је овогодишњи добитник награде за сликарство Француске академије лепих уметности.

Млади београдски уметник (Ђорђевић има 29 година) престижно признање ће примити 21. новембра на свечаности у Паризу. Име дипломца Факултета ликовних уметности у Београду већ други пут се везује за име великог сликара и академика Владимира Величковића. Први пут, када је добио награду за цртеж галерије „Хаос” из фонда „Владимир Величковић” (2009), и сада, када је постао лауреат у Француској управо на предлог Владимира Величковића.

Ђорђевић је већ имао искуства са Француском, омиљеним местом за живот и рад бројних српских сликара. Као добитник француске стипендије, провео је четири месеца у Паризу,

сликао и цртао у отвореном атељеу и обилазио музеје. Тада је и срео Величковића.

– Када је Владимир Величковић чуо да су у Паризу на стипендији два уметника из Србије, позвао нас је, купио папир за цртање... Морам да кажем да се он пре свега људски понео према нама за разлику од многих наших „просветитеља” и интелектуалаца иза којих се крије тирански карактер, умотан у самољубље – каже Немања Мате Ђорђевић.

Пред пут у Париз, он каже да не сања о томе да се тамо пресели.

– Свака уметност је изгнанство. Ја се осећам изгнаним и овде и у Француској. Уметност је место идеја које нема границе или координате. Мислим да је уметност факт који не треба везивати за територију.

Париз је годинама био стециште уметника који је снагом магнета привлачио и велика имена са ових простора, између осталих и поменутог Величковића. Међутим, млади сликар каже да данас више нема таквих центара као да они ни раније нису заиста били потребни да би неко направио име.

– Ниче је био провинцијски професор а постао је филозоф света. Више не постоје уметнички центри. Чиста је глупост када неко каже да би успео да се родио у Њујорку. Осим тога, успех је понекад и неспоразум који има 1001 страну.

Макар и стварно имао више од хиљаду лица, успех јесте права реч која Ђорђевићу тренутно пристаје. Своје слике и цртеже не сврстава ни у један правац јер би, како верује, то било исто као када би над самим собом вршио аутопсију. Он додаје да је ово прва лепа вест после две године „гнушања” и одбијања у Београду.

– Бити сликар данас у Србији значи бити изгладнели пас који лута улицама без тротоара. Пас има макар неки ослонац – тротоар, а ја ни то. Две године сам се јављао свим галеријама и ниједна није примила моје радове. Тада сам осетио гнушање према себи и стварима које су се дешавале. Али сви ти седименти пораза били су уткани дубоко у мене и само као такви су могли да постоје. Речју, и даље сам сликао – каже у разговору за „Политику” Немања Ђорђевић.


Коментари3
b9237
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ima jos Nemanja
Sve cestitke Nemanji Djordjevicu i pohvale za profesionalnu i ljudku brigu Vladi Velickovicu. I u Francuskoj i u okolnim zemljama zivi, radi, studira vrlo veliki broj mladih ljudi iz Srbije koji se bave raznim oblastima umetnosti, bilo kao stvaraoci, bilo kao teoreticari. Iako mladi vec su nasli svoje mesto u profesiji, a od otadzbine su teska srca digli ruke, jer je svaki pokusaj da ovde nesto urade i doprinesu naisao na zid cutanja. Saradnja sa kolegama se ostvaruje zahvaljujuci individualnim kontaktima. A radi se o ljudima od kojih bi se imalo sta cuti i nauciti i preko njih stvoriti veze sa kolegama iz sveta. Mozda im je to nedostatak!?
Betoven
Bravo Mate!
Сумрак Сумрак
Свака част овом човеку! Свака му је златна, свака! Још један доказ да у Србији више цене тоалет папир, него праву уметност. Није ни чудо што су нам највећи брендови сплав, свакојаки квази уметници који преко веза добијају награде, ноћни проводи и журке! Хајде, Србијо!, запитај се већ једном куда идеш, где срљаш, чиме се дичиш, шта је циљ? Наша тренутна " интелектуална елита" је исто толико елита колико сам ја планета Меркур! Уместо овакве људе да промовише, наш народ гази дубоко у блато. На цени је проституција... нечувено! Пуне новине приватних ствари, пуне новине певаљки и политичара... Не зна се ко је одвратнији. Зашто је већа вест ко је украко милионе, него вест из овог текста, рецимо? Узгред, зашто Ђоковић и спортисти имају предност у односу на вести из области уметности? Највећи домаћи умови су били (и остали) уметници, научници, мислиоци,... а не спортисти, господо! Србијо, дозови се памети!... Ово је последњи воз за тако нешто.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља