Трибунал не би требало негирати овако радикално како се то сада чини због пресуде Готовини и Маркачу. Да трибунала није било, у региону нико не би био ни оптужен, ни суђен. Владала би потпуна некажњивост за почињене злочине, а то ми се чини најгорим могућим исходом, чије би последице биле далекосежне. Јер, једно је сигурно: без трибунала национални судови не би били у стању да суде „својим” злочинцима. Имали бисмо тоталну цивилизацијску пустињу у којој би владао злочин без казне. Захваљујући трибуналу, данас национални судови за ратне злочине раде, што јесте велики корак напред.

Али овим се исцрпљује допринос трибунала. Његова улога у помирењу на простору бивше Југославије није била реална. Процес помирења захтева дугачак период без обнављања траума и националистичких хистерија. А видели смо да су пресуде одјекивале као „бомбе неправди”, у зависности од различитих визура и очекивања појединих средина. Неке пресуде су вређале „наше хероје а браниле њихове злочинце” и обрнуто. Тек завршетком рада трибунала и његовим затварањем, али и завршавањем рада националних судова за ратне злочине процес помирења могао би ући у период постепеног и свесног превазилажења прошлости до тачке у којој се нећемо „ћерати још”.

Али изгледа да ће се „ћерање” наставити. Ослобађајућа пресуда коју је трибунал изрекао генералима Готовини и Маркачу изазвала је велико узнемирење у Србији. Та пресуда као да је потврдила српску причу да је трибунал основан само зато да би се судило Србима; Запад нас мрзи, не цени српске жртве и зато за њих нема хашке правде. Злочини против Срба за време и после „Олује” су остали, нису негирани, али они не постоје у пресуди трибунала, нити као плански произведен злочин хрватског политичког врха да протера Србе из Хрватске. Ослобађајућа пресуда је утврдила да није било организованог злочиначког удруживања, па се има закључити да су злочине починили појединци који су у „Олуји” учествовали; њихово гоњење је од сада обавеза хрватске државе.

Пресуде трибунала су неодрживе како са правног тако и са моралног и политичког становишта, о чему најбоље пише Марко Милановић на порталу pescanik.net. Следећи индикације у том тексту и повезујући их с неким другим чињеницама, дошла сам до закључка да ову скандалозну пресуду, која је урушила кредибилитет трибунала, треба приписати спољашњем утицају на суд. Тог утицаја није било у свим случајевима, али у некима, па и у овом, јесте. О чему је реч?

Српске жртве нису добиле правду у оним пресудама трибунала у којима су починиоци били војно повезани са интервенцијама које су предузимале САД. Тај утицај се јавља од средине 1995. године, када је председник Клинтон решио да војно интервенише из ваздуха у Босни, а као копнене снаге су му послужиле јединице хрватске војске које су претходно обучавали амерички војни стручњаци и стратешки их припремили за извођење „Олује”. Ја ствар разумем тако да САД не желе да буду упетљане у мрачни подухват протеривања Срба који је припремао Туђман. Знало се и да је Милошевић одустао од одбране Крајине. То је контекст у коме би САД могле утицати на пресуду Готовини и Маркачу. Ослобађајуће пресуде су донете уз приличан тресак, јер је Жалбено веће трибунала одлучило да ослободи генерале са три гласа ,,за” и два ,,против”. Судије које су биле против такве одлуке снажно су изнеле своје неслагање и аргументе. И то је одјекнуло. У контексту спољашњих утицаја на трибунал, треба подсетити да ни српске жртве на Косову нису задовољене, јер за њих нико неће одговарати с албанске стране која је злочине починила. Зато се сада с великим интересовањем ишчекује пресуда за Харадинаја.

Али вратимо се доминантом наративу о трибуналу као антисрпском суду. Иако правно погрешна, повређујућа с моралне стране и лоша по последицама за сам трибунал, ослобађајућа пресуда за хрватске генерале нетачно се интерпретира у нашој јавности као исконска мржња САД, ЕУ и читавог Запада према Србима. То не постоји. У сукобе малих мешају се велики и моћни који имају сопствене интересе, а за мале је најважније да се у те интересе уклопе и извуку из тога користи за себе. Зато за нас остаје кључно питање: зашто Србија нема заштиту најјаче силе света? А то је пресудно. Ако ми и даље не разумемо свет у коме живимо, па терамо контру најмоћнијем, како то сада чини Вук Јеремић, онда ћемо увек убирати овакве горке плодове. Посебно је питање зашто код нас добијају шансу кавгаџије и нестабилне личности, чије комплексе плаћамо великим мукама целога народа. Чим чујемо како неправду трибунала Србија треба да компензира тако што ће одустати од ЕУ, или ударити контру САД усред УН, одмах треба знати да се тако храни суштинска грешка чије последице данас трпимо. Да бисмо обуставили нашу несрећу, треба окренути лист, ускладити се са светом и пожурити ка чланству у ЕУ. Од почетка је грешка била у томе што се Србија својим ратним плановима испрсила као непријатељ САД и Запада, а за такве планове није добила ничију, па чак ни руску подршку. То је био наш првобитни грех, ово су последице.

Овакво размишљање не оспорава горак укус у устима због неправедне пресуде трибунала, нити налаже да је прихватимо без озбиљне критике. Треба се само чувати старих флоскула које највише нама штете. Срећом, гласови који би да нас заведу на погрешан пут нису најјачи. Утисак је да трауматичну одлуку трибунала, уместо кукања и позива на освету, надјачавају рационална гледишта. Надајмо се да власт неће кренути за лошим емоцијама и старим грешкама.

Доктор социологије