среда, 14.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 01.04.2007. у 19:33 Владимир Радомировић

Европа је слушање других

Пол Схефер, холандски публициста Фото Ж. Јовановић

Разговор недеље: Пол Схефер

Новинар, публициста и професор урбане социологије на Амстердамском универзитету Пол Схефер изазива критике и нападе са разних страна холандског друштва. Због ставова које износи у медијима и на јавним наступима прете му и радикални десничари и радикални муслимани. Слично је прошао и током овонедељне посете Србији, где је одржао предавања у Новом Саду, Београду и Приштини. Обраћање студентима у северном делу Косовске Митровице отказано је пре него што је и почело пошто је једна група људи гласно негодовала мислећи да Холанђанин заговара независност Косова и Метохије и да Слободана Милошевића пореди са Адолфом Хитлером. "Имали су у рукама моју књигу, али нису до краја прочитали оно што сам написао", објашњава Схефер, који би, каже, ипак одржао то предавање да је одлуку могао да донесе сам. "Вероватно би било само неколико узвика протеста из публике, али то доживљавам и у Холандији. Људи из холандске амбасаде мислили су другачије, па смо наставили ка Приштини", прича Схефер и додаје да је протеста било и у сали "Медлин Олбрајт" Приштинског универзитета када је рекао да прекрајање граница никад није праведно и да исправљање старе неправде може да створи нову неправду. "Неки људи су тада устали и изашли из сале", описује холандски публициста који је на Космету имао прилике да прича и са Албанцима и са Србима.

Гледано из Србије, чини се као да Европска унија тражи да се ова земља одрекне дела своје територије да би у неком неодређеном тренутку у будућности постала чланица ЕУ.

Мислим да се не дешава то.

Али, то чујемо од неких амбасадора земаља ЕУ у Београду.

Мислим да је то питање резултат сукоба и начина да се тај сукоб коначно реши. Рекао сам да мислим да цртање граница није праведно само по себи, али постављање граница никад није праведно. Зато не бих рекао да је исход овог сукоба праведан, али то јесте исход, јер је то де факто ситуација на много начина. Али, рећи да Србија мора да се одрекне нечега, да изгуби нешто да би нешто добила јесте рећи да је то цена коју треба платити. Ја бих пре рекао да је то исход историје у последњих петнаест година. Кад погледам оно што се десило у Хрватској, подељену Босну, Србију и Косово, не могу да пронађем ниједан аргумент да је ово праведан исход сукоба. То не значи да би неки други исход био праведнији. При том, оно што ми је тешко да објасним јесте како неко, као европске земље, све време говори о мултиетничким друштвима, а заврши тако што помаже у цепкању Југославије, помаже у етничком чишћењу Крајине и помаже... видећемо колико ће напора бити да се одбране Срби на Косову. Надам се да ће у проширеној Европској унији бити више простора за дисање и да ће овај горки исход бити мање горак и да ће границе које се сада исцртавају изгубити значај у свакодневном животу у широј ЕУ.

Ипак, изгледа као да Европска унија не ради довољно на томе.

У овом тренутку не. Нема довољно свести ни у политичкој елити ни у јавности о томе шта је овде у питању. Поново се, као 1991, потцењује потенцијал за конфликт. Мислим да је у интересу саме ЕУ да, слично Босни, Косово буде нека врста необјављеног протектората.

Шта је за вас основна идеја уједињене Европе?

Европу су изградиле земље које су се суочиле са осећањем историјског губитка. То не треба схватити у дословном, већ у пренесеном значењу. Земље као Холандија, Белгија, Француска и Италија, некадашње колонијалне силе, чије су империје после рата почеле да се распадају. Те нације биле су потпуно збуњене, питале су се које је њихово место у свету, имале су неку врсту кризе идентитета због тог осећања губитка. За мене је стварање јединствене Европе у неку руку надокнада, нови пројекат који је требало да надокнади то осећање губитка. И да се превазиђе озлојеђеност међу овим европским земљама. Холандији је било потребно бар 25 година да се помири са Немачком. Трговински односи и то што имамо великог суседа са јаком економијом били су једно, али превазилажење менталне блокаде нешто сасвим друго. Такође, требало је да схватимо сопствену одговорност, да престанемо да се приказујемо само као жртве, већ да видимо какви су били облици колаборације, у којој је мери судбина јеврејске заједнице била повезана не само са Немцима већ и са колаборацијом многих Холанђана. За мене грађење Европе представља и превазилажење једностраног осећања приписивања кривице – да је неко други увек крив. То је само начин да се избегне одговорност јер како неко ко је жртва може да буде одговоран.

На крају крајева, европске интеграције су заправо способност да слушате друге, њихова искуства, како се боре са својом сложеном историјом. Увек говорим да је бити Европљанин у ствари слушати Белгију. Један белгијски писац рекао је да је "Европа Белгија или ништа". Јер, ако Белгија са две језичке заједнице не може да опстане, шта онда може Европа са 27 нација?

На пример, ја стално чујем људе како питају: "Шта је оним лудим Србима, зашто говоре о 1389. години? То је било давно". Али, кад сам био у Мадриду, сви су причали о 1492. години, кад су из Шпаније протерани Мавари. Један новинар "Ел паиса" ми је рекао да не треба ја да му објашњавам шта хоће муслимани, јер је њему јасно – хоће да врате оно што су изгубили 1492. А кад у Бечу говорите о исламу, сви помињу отоманску опсаду из 1683. Кад то чујете, схватите да постоје елементи из историје који су се десили одавно, али који имају дуготрајне последице. Тада схватате сложеност историје. И ту почиње Европа, слушањем туђих историја, поређењем искустава. Та искуства су цигле од којих се гради Европа.

Каква је будућност мултиетничких друштава? Ми смо овде имали мултиетничко искуство, а онда је у последњих 15 година направљено много моноетничких држава.

Мултиетничност у бившој Југославији је била другачија него у Холандији, на пример, јер није било имиграната. Али, постављана су иста питања – како да се смање тензије између етничких заједница. Историја Југославије је интегрални део европске интеграције, то није неки изоловани регион и за мене су Србија и Хрватска на много начина исто што и Француска и Немачка.

У Европи више нема повратка на хомогена друштва. То је илузија. Али, то не значи да је очигледно да се у мултиетничким друштвима може живети лако. У Холандији узмите век између 1950. и 2050. – године у коме ће половина људи бити потомци имиграната. Сада је половина становника Амстердама прва или друга генерација усељеника, али те 2050. трећина грађана Холандије ће бити прва или друга генерација, а ако се рачуна трећа генерација доћи ћемо до половине. Холандско друштво се драматично променило за сто година. То важи и за Француску и за Немачку. Шта значи живети у земљи од 16 милиона становника која има милион муслиманских усељеника? То није лако, али мислим да треба да имамо јасне принципе. Ја не верујем у ту нејасну идеју мултикултуралности – да треба да се нађемо на пола пута. Нико не зна шта то значи у конкретним терминима. Ако желите да одржите отворено друштво, морате да имате јасне принципе. Да вам дам један пример: верске слободе. Муслимани који живе у Холандији као група траже верску слободу и ја им кажем: "Ја ћу бранити ту слободу, јер је то записано у нашем уставу". Ми сада у Холандији имамо 500 џамија и биће их много више. Граде се новцем из мрачних извора и ја нисам задовољан због тога. Али, да се вратимо на верску слободу. Ја муслиманској заједници постављам два питања. Прво, не можете тражити право на верску слободу, а да не прихватите обавезу да браните исту слободу људи неке друге вере или оних који уопште не верују. Ако се из неке џамије шири мржња према јеврејској заједници, онда ја муслиманима кажем да кваре сопствену слободу. Не можете користити верску слободу да ширите мржњу према другим групама.

Али, шта ту може да се уради?

Најпре да се то јасно каже. Наша влада не говори ништа, већ само инсистира на праву држављана. Никада усељеницима није поменула обавезе које држављанство носи са собом. У џамијама, а мене стално зову у џамије, кажем да ако као група тражите право на верску слободу, онда ту слободу треба да дате и појединцима у својој групи. Поставља се старо питање апостасије. То је огроман табу у муслиманској заједници, да људи напусте своју веру. Такви људи су под великим притиском, прети им се. Мени после дебата прилазе Мароканци и Турци и кажу да више не верују ни у шта, али да се плаше да то јавно кажу јер би тако извршили неку врсту социјалног самоубиства, породица и околина би их одбацили. Али, говорим о основном правилу отвореног друштва и имамима кажем да ћу бранити њихову верску слободу под условом да они бране моју слободу да критикујем њихову веру. Мислим да је то поштен предлог.

Какав је одговор имама на њега?

Улазе у дискусију јер схватају да је то поштен предлог. У њему постоји одређена логика – даје им права, али у исто време тражи нешто за узврат: обавезе. Имам тешке расправе, као на пример са једним имамом који ми је рекао да је његова религија савршена. Одговорио сам му: Шта хоћете да вам сада кажем? Да је и моја идеја о свету савршена? И да је то крај нашег разговора, да сада можемо само да се дивимо узајамном савршенству? Или да вам кажем да осим те савршености може да се постави много питања о пракси ислама, о доктрини ислама...

Ова ситуација је јединствена, јер не само да ми треба да се навикавамо на живот са муслиманском заједницом, већ и сами муслимани треба да науче како да живе у секуларном друштву.

--------------------------------------------------------------------------

Саркозијево министарство

Француски председнички кандидат Никола Саркози предлаже да се уведе "министарство за имиграцију и национални идентитет". Шта мислите о томе?

То је знак недостатка самопоуздања. Национални идентитет не може бити задатак било ког министарства, јер онда нисмо далеко од "министарства истине". То је погрешна идеја, нарочито што се повезује са имиграцијом, па је порука да имигранти угрожавају национални идентитет. У Холандији је на пример постколонијална миграција, а ти људи се најлакше примећују јер су друге боје коже, била веома успешна. Ту није било великих проблема. Етнички сукоби у бившој Југославији имали су другачију позадину од етничких конфликата којима сада присуствујемо у западној Европи. Ипак, сличност је у томе да је тешко наћи речи да се интегришу људи, да припадници свих тих различитих религија, етничког порекла живе у демократији... Мислим да морамо да будемо много скромнији у хваљењу кад погледамо шта се у западној Европи у последњих двадесет година догодило у вези са интеграцијом имиграната.

Коментари0
c7e52
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља