понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:11

Музиком сам отворио врата целог света

Аутор: Славко Трошељсубота, 24.11.2012. у 21:55

Андреји Прегеру, професору музике, пијанисти и доктору права, дан почиње раним буђењем, лаком гимнастиком уз углавном отворен прозор и умивањем до појаса хладном водoм. После тога следи лак доручак, слушање вести, па један час свирања на клавиру по нотама Баха, Бетовена... Све то делује само као пример за углед. Али кад се зна да ће кроз четири месеца да прослави 101. рођендан, онда су то поступци за дивљење.

Рођен је 20. марта 1912. у јеврејској породици, у Печују, у Мађарској. Сад је удовац, а из два брака има двоје деце: Јашу (65), грађевинског инжењера, који живи у Београду, и Еву (54), филолога, која живи у Канади, и четворо унучади.

По чему памтите детињство?

По учењу. Већ у петој години сам писао, читао и свирао клавир. Упоредо с музиком у Загребу сам студирао и право, које сам докторирао у 25. години, а музичку академију сам завршио нешто касније у Љубљани. У Загребу сам волео да читам „Политику”. Свиђао ми се начин писања.

Где вас је затекао рат?

Независна Држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941. У том периоду сам био на војној вежби у Сињу. Тада сам покушао преко пријатеља да изведем родитеље из Загреба, где су биле усташе. Хтео сам да их доведем у Сплит у коме су владали Италијани који су били блажи према Јеврејима. Међутим, нисам у томе у потпуности успео. Мајка, сестра и тетка су стигле до мене, а отац и стриц су изведени из воза и стрељани.

Како вам је било у Сплиту?

Посветио сам се образовању јеврејске деце која су била искључена из свих школа. Тада сам био професор у јеврејској школи која је била смештена у приватне станове. А кад је 1943. дошло до капитулације Италије, мајку, сестру и тетку, преко Ластова, пребацио сам у Италију, на територију на којој су већ били Енглези.

А шта сте ви учинили?

Остао сам у Сплиту и прикључио се партизанима, али нисам добио пушку, већ обавезу да оснујем трупу „Казалиште народног ослобођења”. Уз мене су били глумци Вјеко Афрић и Љубиша Јовановић, балерина Мира Сањина и чланови хора... И ту сам остао до новембра 1944. кад сам постављен за главног уредника музичког програма Радио Београда и потом професора Музичке академије.

Како сте отворили врата света?

Музиком. Основао сам „Београдски трио”1964. Свирао сам клавир, Александар Павловић виолину, а Виктор Јаковчић виолончело. Били смо у 18 земаља Европе, најчешће у Енглеској, па и у Канади и Америци. Као пијаниста, једном сам свирао класичну музику у Њујорку, у чувеном Карнеги холу!

Да ли сте имали трему?

Увек сам имао једну дозу треме. То ми је било потребно да моје свирање не би било рутинско, већ да ме трема ментално уздигне. Ида Хендл, некад прва виолина Канаде, рекла ми је: „Они који имају велику трему нису за ту врсту посла, јер тада показују мање него што знају”.

Љутите ли се понекад?

Углавном, не. Љутња руши нервни систем човека, а он све остало у организму. То може да се реши и пословицом: „Завршеном послу нема мане”. Мудри људи кажу да у току целог живота не би требало да имамо било који разлог за љутњу. Тај степен контроле можемо остварити уз један услов: морамо да разумемо себе и свет око себе.

Како живите?

У устаљеном ритму. И тај ритам јела, рада, одмора, шетње, вежбе тела, свирања на клавиру никад не нарушавам. Наравно, нисам аутомат. Понекад нешто заборавим, али тело ме опомене. Навика је друга природа. Узимам једноставну храну, али ни масну, ни преслатку: супа, месо, поврће, салате, воће... И, што је врло важно, никад се не преједем. Спрема ми домаћица, госпођа Светлана, у мом стану.

Које љубави се радо сећате?

Обожавао сам Миру Милићевић. Била је висока, витка и заносна у сваком погледу. Радила је као спикер у Радио Београда. Хтео сам само њу и ниједну другу. Желео сам да је запросим, али... После се удала за новинара „Политике” Драгољуба Траиловића. Умрла је 7. августа 1989. у 65. години.

Како сте преболели Миру?

Врло тешко. Али тешила ме чињеница да сам изнад свега желео да имам децу. Јер све што не цвета и не даје плодове доживљавам као веома трагично и тужно. Наравно, сви ми можемо да се доказујемо и физички и психички, али не и биолошки. Нисам могао да се носим с чињеницом да бисмо Мира и ја цео живот остали сами. Мени су деца и унучад, њих шесторо, све у животу. Али Миру никад нећу да заборавим.

С ким се дружите?

Имао сам двојицу великих пријатеља, исписника. Били су професори на факултету. Никола Рот је био психолог, а Андрија Гамс правник. Сад се повремено дружим с мојим ученицима са музичке академије.

Где излазите?

Волео бих да повремено одем на неки концерт, кад се организује Бемус. За тај фестивал сам предано радио годинама. А било би ми врло драго и да ме понекад Иван Тасовац позове на неки концерт у Београдској филхармонији.

---------------------------------------------------

Ниједан дан без плана

Како продужавате живот?

Мој поглед на живот је: ниједан дан без плана! Мој основни план је да бринем о свом телу и свим органима, који морају да буду у функцији да не би атрофирали. Свирам клавир пре подне и после подне по један сат. Обавезно шетам у парку. Станујем преко пута Ташмајдана. На телевизији гледам само забавни програм. Одмарам се и уз добру књигу. Углавном све читам у оригиналу. Уз српски говорим још: енглески, италијански, немачки, француски и мађарски. Сваки дан научим део музичког „текста” напамет, јер заборав је пут ка смрти, као што је чак и само еротска жеља пут ка буђењу свих жлезда. За мене је живот кретање и дружење. Волим да попијем кафу у „Последњој шанси”, на Ташмајдану, и да причам са младима.


Коментари1
f6204
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dzon piplfoks zvani zvono
Svaka cast i svako dobro ovom covjeku! Podijelio je s citateljima puno zivotnih mudrosti i iskustva. A to je mnogo puta najvise sto mozes nekome dati.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља