среда, 01.06.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Српски рудар у јаму лети авионом

недеља, 25.11.2012. у 15:00
Милан Павловић на норвешком Арктику

Од нашег специјалног извештача

Осло – Из Хрватске у Травник, српски рудар Милан Павловић (47) пребегао је деведесетих такорећи пешице. А сада на олујном Свалбарду у јаму, на посао, лети авионом. У ратном вихору изгубио је једног брата и мајку. Од 2000. на норвешком Арктику обезбеђује будућност својој породици.

У Лонгјербиену, једином насељеном месту на арктичком Свалбарду, живи са супругом Слободанком, синовима Бориславом и Браниславом. Брат Саво и његова породица такође су у комшилуку. Одатле, шездесет километара ваздушном линијом, рудник каменог угља Свеагрува, радно место браће Павловић.

Миланова смена почиње сваког другог понедељка. Ради од седам до седам. Недељу дана спава са осталим рударима у спаваоницама при руднику, недељу дана се одмара у Лонгјербиену. Али дана не види ни кад ради ни кад је код куће.

Далеки норвешки архипелаг налази се на пола пута између нордијског копна и Северног пола. Тамо ће сванути тек за четири месеца, и сваке од ових дванаест година Милан месец март доживљава „као ново рођење”.

„Добро се зарађује, али није лако. Мрак је кад устанем, мрак је кад легнем. Понекад сањам своје детињство. И знате како је то лепо, у сну пожелим да се никад више не пробудим.”

Синови Борислав и Бранислав од првог основне до краја средње школовани су у Норвешкој, на Свалбарду. „То је најбоља школа на свету. Има све, и базен, и спортске сале, и биоскоп, и позориште. Овде је и факултет за поларну физику, ту се школују студенти из 25 земаља. А опет, наша девојка из Шапца недавно је ту дипломирала с најбољом оценом у историји свалбардског факултета.”

Око две хиљаде људи настањено је у Лонгјербиену и Норвежани чине све да живот у леду и снегу учине подношљивим.

Заштићених белих медведа има нешто више: око три и по хиљаде. Криминал на Свалбарду не постоји, то је демилитаризована зона, али сваки становник има пушку и с њом обавезно излази из куће. Уколико га поларни медвед нападне, човек има право да га у самоодбрани убије.

Од тога је стрепео Милан Павловић када је пре неколико година пекао прасе на ражњу „Хтео сам да почастим породицу и комшије. Набавио сам прасе окретао га на ражњу. Сваки мирис се на Свалбарду шири невероватном брзином. Плашећи се белих медведа, једном руком сам окретао прасе, а у другој сам држао пушку на готовс.”

Све се завршило мирно. Звери су остале далеко. Прасетином су се частили Павловићи и њихови блиски пријатељи Норвежани. Сви су у овом поларном месту комшије. Збијени су да би лакше преживели.

„Норвежани су дивни људи. Највише ми се допада што они поштују човека, без обзира на то којег је образовања или на ком је положају. Из Осла дође принц или неки министар, обавезно се видимо, седнемо, попричамо. Члан сам норвешке Радничке партије. Овде сам једном на изборима добио више од триста гласова.”

Кад би паре које се зараде на Свалбарду могле да се троше у Србији плата Павловића била би супервисока. Овако, млеко је на Северном полу пет евра, исто толико и векна хлеба, а месо је преко педесет.

Милан је и поред свега успео да уштеди, па је с братом Савом изградио кућу у Новом Саду. Једва чека „да се врати”. Али сада још не може. Синови су му стасали за студије, ићи ће на факултет у Трумсо, највећи град на норвешком Арктику, триста педесет километара северно од линије поларног круга.

Због њих су Слободанка (ради као рачуновођа у самопослузи у Лонгјербиену) и Милан одлучили да остану на Свалбарду још три четири године. Да се синовима нађу кад су им најпотребнији.

Пет километара је дуг пут у Лонгјербиену, то је једини асфалт на архипелагу. Свака кућа има свој ауто. Милан каже да би тих пет километара по леденим олујама теже препешачио него кад би ходао од Новог Сада до Београда.

Асфалт од центра Лонгјербиена води до аеродрома. Одатле свалдбардски рудари лете у свој рудник, који је у власништву норвешке државе. Ускоро се он затвара а следеће године отвара се нови коп. Норвежани, потврђује Милан, ригорозно воде рачуна о заштити животне средине и четири године су се прикупљале дозволе за отварање новог рудника.

Милана највише „уби прошлост”, оно што је доживео у ратним олујама деведесетих, жали највише за изгубљеним братом. Био се у новој земљи одао пићу, али је онда „схватио да због моје туге не смем да убијам своју породицу”.

Срећом, на Свалбарду нема рата. Архипелаг је под норвешким суверенитетом још од 1920. Сада када се за надлежност над Арктиком, због отапања леда, нових пловних путева, нафтних резерви и риболова, надмећу све силе, добро је што Норвежани имају своје копно на поларном кругу.

Они око свих важних питања постижу договор, па ће успети да Северни пол сачувају од сувишног пушкарања.

Сутра: Ни комунисти ни капиталисти


Коментари17
fd8b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Danijela Lazovic
Imam 35 godina i medicinska sestra sam sa 8 godina radnog iskustva. Zavrsavam kurs norveškog i imam norvešku autorizaciju za bolničara. Interesu je me ima li u Svalbardu posla za medicinare,kako naci smještaj i kolike su plate ? Hvala unaprijed.
petar savic
imam 50 godina.zavrsio sam rudarstvo u beogradu i vec 20 godina radim u,,kolubari'' kao inzenjer.u ovim godinama ,pod uslovom da nisam prestarao,ozbiljno razmisljam da idem u norvesku,jer mi je dosta partijskog kadriranja kod nas.ako neko zna ili moze da mi da neki savet ili pomogne nekim mejlom ili adresom za neke kontakte koji bi mi pomogli da nadjem posao gore bio bih mu zahvalan.nema ovde u rudarstvu hleba za nekog ko se drzi postenog rada i struke.lovorike su za partijske kadrove i politicke preletace.pozdrav svima.
Dragan Savic
Odlican tekst , i drago mi je za coveka sto je uspeo da se skrasi " Tamo daleko " , ja bio u Italiji nekih 8.god. prosao svakakve muke i patnje za papire i na kraju nema posla i vratio se u Srbiju ....i sad kad citam ovo razmisljam sta sam se ja mucio u Italiji za dz.. bolje da sam odmah otiso`gore pa neka je i polarna noc 6.meseci , i sneg , led i sve to sto pise ali barem bi znao za sta se mucim. Nema druge ...mora da se nadje neki nacin da se ode gore i zaradi neka prava para pa sta bude . Pozdrav svima...
Milan Grbic
Svaka čast čoveku i njegovoj porodici ! Bio sam čuo za Svalbard jos pre 2-3 godine ali pojma nisam imao da čak i tamo ima Srba. I mene takodje zanima da li dotični gospodin Pavlović ima neki kontakt e-mail , jer bih jako voleo da radim na Svalbardu , mislim da trenutno ne postoji idealnija lokacija za mene . Ili da li redackija ima neki kontakt neke poslovne organizacije koju mogu da kontaktiram u vezi posla. Hvala unapred !
sasa karabatic
zanimljiv zivot na severu , tezak ali ne i nemoguc .Svedoci o tome i ovaj clanak ..Mene kao i jednog prethodnog sagovornika interesuje kako doci do email adrese gospodina Pavlovica , jer sam rad otisnuti se iz ove nase neradom zasicene Srbije u zemlju u kojoj se radi i ceni radnik.Unapred Hvala

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља